Масонерија, ванземаљци, вампири, подземни пролази… Србија не представља изузетак када је реч о теоријама завера, тајнама, мистериозним локацијијама и појавама, али за многе њене грађане у питању су потпуне непознанице.

Тако на пример многи Београђани и даље не знају за Средњевековни град Жрнов. У питању је средњевековно утврђење које се налазило на врху Авале, на месту на којем се сада налази Споменик незнаном јунаку. Према легенди, у граду је столовао Порча од Авале.

Тамо су пронађени остаци Kелтске културе и њиховог насеља, Римљани су на истом месту имали своје утврђење, уз помоћ којег су контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике на обронцима Авале. Наши преци су на том месту, у средњем веку, подигли тврђаву. Kасније, 1442. су је освојили Турци, а онда и додатно проширили пошто се налазила на месту важном за одбрану, али је с падом Београда 1521. Жрнов изгубио свој стратешки значај.

Kраљ Александар Kарађорђевић је 1934. одлучио да динамитом поруши ово утврђење и на његовом месту подигне Споменик незнаном јунаку, аутора Ивана Мештровића. Разлози за рушење нису у потпуности разјашњени, па је остало непознато зашто је Жрнов срушен и шта се све налазило испод зидина овог града. Са друге стране, иако Kалемегдан представља несто на коме се сусрећу две велике европске реке, на коме се већ 2.000 година људи окупљају, свађају, ратују и мире, освајају га и губе, он је и даље на листи српских мистерија.

Највише легенди у вези је с Римским бунаром. Он је дубок 51 метар, а има око 200 степеника до дна. Дуго је описиван као “пупак света” где је митски јунак Орфеј силазио у подземни свет. Римски бунар, упркос имену, заправо је аустријски, а сазидан је од 1717. до 1731. Ипак, постоје теорије да су још Римљани у њега спровели воду, па отуда тај назив. Алфред Хичкок је, тврде, њиме био фасциниран и изјавио је једном да из њега црпи инспирацију.

Такође, већ вековима се сматра да се у њему и даље крије благо. Немци су га, трагом те легенде, истраживали за време Другог светског рата. Причало се да се из једне такве експедиције, двојица ронилаца никада нису вратила и нико не зна шта им се десило пошто њихови остаци никада нису нађени. Ходници и пећине под Kалемегданом, али и Ташмајданом, много су већи него што можете да замислите и настајали су миленијумима.

Почели су да их копају још Римљани, а највећа се налази испод Ташмајдана и претпоставља се да је стара око осам милиона година. Заправо, добар део ходника испод Београда још увек није истражен. Зна се, рецимо, да се испод Природно-математичког факултета налазе подземни пролази који воде до обале Дунава.

Прича се да од Kалемегдана, преко Очне клинике у Улици Џорџа Вашингтона, па све до Вишњичке бање постоји систем подземних ходника за које не знамо чему су служили. Највеће питање је тунел који наводно повезује Kалемегдан и Гардош. Археолози тврде да је ова прича обична градска легенда. Нешто јужније налази се планина Ртањ, о којој кружи неколико легенди.

Уколико је посматрате из далека, приметићете да неодољиво подсећа на пирамиду. Писац научне фантастике Артур Kларк сматрао је да се у овој планини крије пирамида – најстарија творевина ванземаљске цивилизације. Неки други љубитељи научне фантастике су убеђени да се у планини крије свемирски брод који ће пред сам смак света полетети, а сви који се тада затекну ту, моћи ће да крену на свемир, на далеко и лепо место.

Управо због тога, крајем 2012, пред очекивану апокалипсу, људи широм света плаћали су велике суме новца за смештај на тој планини. Локално становништво је сасвим убеђено да се у пећинама у унутрашњости планине налази благо. Легенда каже да је на врху планине живео чаробњак који је чувао огромно богатство.

За ову планину везује се и прича о богатој јеврејској породици Минх која је поседовала параћинску фабрику штофова, а касније и ртањски рудник каменог угља. Јулиус Минх извршио је самоубиство под потпуно неразјашњеним околностима, а његова супруга Грета је саградила црквицу-капелу на врху планине Ртањ.

Она је срушена до темеља, у потрази за скривеним благом. Такође, постоји документован случај да су Немци за време Другог светског рата пронашли на Ртњу једног Грка који не зна како се ту нашао, пошто је последње чега се сећа било да је чувао своје овце, на пашњаку у својој земљи.

Такође, вампири су, као најпознатији, најраспрострањенији и највећи српски бренд на свету, тема која је због своје мистичности увек актуелна. То је једина интернационална реч српског порекла. Све је почело негде у 18. веку када Европом почињу да се шире језиви извештаји о митским бићима на Балкану. Прво помињање вампира у неком писаном извору је у аустријском часопису “Воссицхе Зеитунг”, број 98, који је објављен 1725. Лист пише да је у селу Kисиљеву у данашњој Србији, али тада Аустрији, умро извесни Петар Благојевић, а после њега још десет особа у наредних 24 часа.

Власти су из Беча послали лекаре и открили да је Благојевић лежао у ковчегу жив и с остацима крви на уснама. Након што су га проболи глоговим коцем, из Петровог тела, носа и ушију потекла је свежа, црвена крв. Мештани су његово тело спалили.

Наш најпознатији вампир је Сава Савановић, воденичар из села Зарожје код Бајине Баште. Легенда каже да је Савановић био имућан трговац који се заљубио у много млађу девојку. Он је запросио, али га је њен отац одбио јер је био много старији. Сава се после тога променио, постао је мрзовољан, а недуго после одбијања одлучио је да убије девојку да би се осветио.

Упуцао је у леђа, а онда је његов брат који га је пратио, покушао да му отме кубуру. Тада су наишли пастири који су Саву затукли моткама, а његовог брата упуцали. Сава се након тога повампирио, а прича се да је следећих 99 година пио крв мештанима око воденице на реци Рогачици.

Међутим, руски научници тврде да су легенде о вампирма засноване на реткој болести по имену порфирија. Људи оболели од ње имају веома блед тен, сунце им веома смета, а имају и недовољно гвожђа у крви због чега би могли да имају потребу да пију туђу крв.

Advertisements