Потенцијални ратни сукоб који на Балкану више не куца, већ увелико снажно лупа на врата, тема је о којој већ неколико година уназад отворено говорим. Много колега ме је због става који износим гледало помало и са ниподаштавњем, неки су ме чак и вређали, али видим да данас, после наступа председника који нам поручује да смо сатерани у ћошак, трче по телевизијама да изразе забринутост због могућег сукоба. Лицемерју никад краја. Но, нису они тема. Могу да буду тема ако до сукоба заиста дође, јер њихова бојазан за државу је неискрена. Такви ће само чекати погодан моменат, вагајући претходно из неке фотеље ко ће однети победу у том сукобу, како би победнику на време пришли.

ДАВНАШЊЕ УПОЗОРЕЊЕ
Сећам се као да је јуче било, пре три и по године разговарао сам са једним искусним српским безбедњаком,  човеком који је свој радни век посветио контраобавештајној заштити државе и који своја искуства данас као пензионер врло слабо дели са јавношћу. Још тада ми је дао процену да је на нашим просторима апсолутно све спремно за нови сукоб, те да се само чека погодан тренутак који ће, по њему, наступити за три до пет година.

Чинило ми се у том моменту да претерује, мада је већ тада било кристално јасно да се конфликт на Балкану увелико кува и да су потези појединих држава из нашег окружења сасвим нерационални, али да без обзира на то имају апсолутну подршку Запада. Србија је те 2015. године била на сасвим јасном путу економског оснажења и бољег позиционирања у свету. Почеле су и прве победе на међународном плану, од спречавања британске резолуције о наводном геноциду у Сребреници, до спречавања тзв. Косова да буде члан Унеска.

Србија је економски напредовала, има јасно изражен привредни раст, смањила је незапосленост, довела је највише инвеститора од свих у окружењу, постала је атрактивна за улагања. Суштина је у томе да је Србија почела да живи живот једне нормалне државе која има потенцијал да буде лидер међу земљама бивше СФРЈ, што јој на неки начин и припада. Изгледа да је превише ојачала, а и није послушна и понизна као када су је неки други водили. А осим тога не пада јој на памет да призна независност лажне државе Косово. Очито је проблем Србије у томе што има снаге да каже да је за обострани компромис, а та реч изгледа пара уши спонзорима тзв. Косова. Отуда, све те њене победе морају да се сасеку.

И ту се враћам на оног познаника безбедњака и његову процену о могућем новом рату на Балкану. Још тада ми је рекао да у очима кључних западних земаља Србија не сме да има право на победе, а њено напредовање се само ратом може спречити. Данас је исправност тог његовог закључка више него евидентна.

Србија је, нажалост, једина од земаља бивше СФРЈ којој је данас истински стало до мира, јер своје економски и свако друго напредовање једино у миру може да оствари. Не пишем ово као неку бесмислену фразу, већ као факат. Сви други у нашем окружењу своје интересе поред такве ојачане Србије могу да остваре искључиво кроз агресивне иступе, па чак и ратни сукоб са нама, уз наравно обилату помоћ западних спонзора.

ПАЦОВ У УГЛУ
Наравно, нереално је очекивати да се Македонија или Црна Гора ратно сукобе са Србијом, али ће оне свакако своје интересе остваривати у савезништву са онима који су спремни да са Србијом зарате. Шиптари своје аспирације о независном Косову и стварању Велике Албаније не могу да остваре без сукоба, а како Србија буде јачала исход сукоба би по њих био све неизвеснији. Виде то и спонзори њихове независности, те је једини начин да се Србија заустави управо изазивање ратног сукоба у што скоријем периоду. Србија нема ту врсту залеђине коју тренутно имају Шиптари и на ту карту се заправо и игра.

Дуготрајно исцрпљивање још увек недовољно ојачане и војно спремне Србије је тактика на коју Запад – уз помоћ Шиптара – дугорочно игра против нас. Уз обилату помоћ Хрватске, Македоније, Црне Горе и Федерације БиХ, које једва чекају да врше додатне притиске на Србију, наша позиција се додатно усложњава. Нас доводе у положај пацова у углу који нема где да бежи осим да уђе у отворени сукоб како би пробао да преживи.

Боравећи недавно у Тирани, где смо као народни посланици имали прилике да чујемо размишљања посланика парламента тзв. Косова, постало ми је јасно да Шиптари иду у додатну радикализацију односа према Србији и да не постоји ни промил шансе за рационалан разговор са њима. Потпуно је небитно из које су партије, сви су за улазак у сукоб са Србијом по сваку цену, те сходно томе ми морамо да будемо спремни на тај сценарио, јер нам ништа друго не преостаје него да се бранимо.

Верујем да ће се и после овог саледавања ситуације поново јавити разноразни ликови са причом како претерујем и како немам појма ни о чему. Посебно су ми симпатични они који кажу како Европа неће да дозволи нови сукоб и да од тога нема ништа, те да Шиптари прете празном пушком. Волео бих да су у праву и да ја останем на нивоу неког ко нема појма ни о чему, а да сви они буду наши савремени Пашићи. Ипак, језа од саме помисли на оно што нам се спрема тера ме да народу најискреније напишем да нам је рат на вратима.

Рекох и спасих душу своју.

Владимир Ђукановић

Advertisements