О личности генерала Ратка Младића у рату, његовом животу у Лазареву пре хапшења и хајци која се водила против његове породице у том периоду, причали смо са његовим сином Дарком Младићем.

Дарко нам је говорио и о процесу против генерала Младића у Хагу, као и о генераловом животу иза зидина Хашког казамата.

Уз оца је био на ратишту, стајао је уз њега у трентцима када је против генерала вођена медијска хајка и срамна полицијска потера, а о њему поносно говори и данас, када је Ратко Младић нарушеног здравља у хашком затвору, где чека правоснажну пресуду.

Били сте са оцем на ратишту. Како сте видели генерала Младића у боју?

– Генерал Младић је од почетка био неконвенционалан официр. То је, на неки начин, и разлог зашто га народ воли. Његови борци су били заједно са њим у акцијама. Углавном смо били у ситуацијама да, кад се он појави на ратишту, противници су бежали, па смо ми упадали и у њихове ровове, и иза њихових линија. У једном тренутку је он са својим официрима отишао 3км иза њихових линија и није било никога, сви су били побегли. Углавном, оно што њега одликује у таквим ситуацијама је једна изузетна, изузетна стручност и лична храброст. Многи су сматрали да је он ризиковао пуно, али ја сам био и сведок колико је он видео у тој ситуацији неке ствари које ми обични војници нисмо могли да сагледамо. Он је имао такву процену ситуације на бојишту, да је то било изузетно прецизно, иако се нама у неким тренуткима то чинило као нерационална одлука, пратили смо га, имајући поверења у њега и никад нисмо погрешили. Он је имао увид у неке ствари које ми нисмо видели и онда је ишао, углавном, на то да се брзо заврше акције да се минимизирају жртве са свих страна. Пре свега је водио рачуна о својим војнцима, али је водио рачуна и о цивилима, а пропаганда о њему је то супротно осликавала. Он је у боју учествовао и као командант и као борац и као неко ко је, после боја, организовао то да се не пљачка, да се дисциплина спроводи и тако даље.

Познат је случај спашавања једне девојчице у Горажду, по коју је генерал послао хеликоптер?

– То је једна девојчица која је имала перфорацију слепог црева у Горажду, чини ми се да је то било 1994. године. Они су тражили евакуацију тог детета, јер нису могли да га оперишу. Он је лично дао свој хеликоптер, она је пребачена у нашу војну болницу у Соколцу, тамо је оперисана. Опоравак је трајао мало дуже, па онда док смо договарали да се то дете пребаци назад, да се споји са својим родитељима и породицом, она је провела неко време у Главном штабу на Хан Пијеску. Први покушај спајања са породицом је пропао, јер су они отворили ватру на официра и то возило. Можда то неком није одговарало, углавном, било је све договорено, није било никаквог разлога да се отвара ватра. Тек из другог покушаја, околним путем смо успели да је спојимо са родитељима. То није једино дете, нити особа која је оперисана. Ја сам причао са покојним пуковником Таушаном, који је био командант те болнице. Муслимани из Жепе и Сребренице су долазили ту на операције ’92. и ’93. године, па је онда њихова команда забранила да њихови цивили буду лечени у нашој војној болници, зато што им то пропагандно није одговарало. Углавном, било је доста тих примера.

За време рата постојале су разне политичке комбинације. Какав је био однос генерала Младића са председником Милошевићем?

– Са Милошевићем је увек имао јако коректан однос. Милошевић га је веома поштовао и он је веома поштовао Милошевића. Без подршке Србије, а тад је главни човек у Србији био Милошевић, ми не бисмо могли да водимо рат. То је несумњиво. Били смо у санкцијама, у окружењу, без икакве логистике. Србија је помагала на све дозвољене и могуће начине. Милошевић је ту одиграо кључну улогу, без њега Република Српска не би била могућа. Генерал Младић је од почетка био свестан те чињенице и трудио се да буде мост да се сукоби на релацији Милошевић-Караџић изгладе, промене и тако даље.

Какав је био однос генерала Младића са паравојним формацијама, нпр. са Арканом?

– Многи људи не знају да је рат већ трајао два месеца када је генерал Младић дошао да успостави војску. Почетак рата јесте био тако хаотичан и пун страшних догађаја зато што су се сукобљавали кризни штабови на локалу, разне паравојске су се биле укључиле у то све, са различитим мотивима: Неки су ишли из патриотских разлога, неки су имали и криминалне и свакакве друге мотиве. Једна од првих одлука коју је генерал донео кад је постао командант војске РС, 12. маја, је била да се успостави ред, војска по свим правилима и да се паравојске ставе под команду војске РС и да се устроје као праве јединице или да се разоружају и напусте територију. Ми смо презентовали у Хагу његову наредбу да паравојске које одбију то наређење морају да се третирају као непријатељске формације и да се отвори ватра на њих. Аркан је брзо напустио Бијељину, озбиљно је схватио генералово наређење. Тек пред крај рата је од политичких структура позван поново, пре Олује.

Када је падала Крајина, није реаговала званична Србија, међутим, ни Војска РС није реаговала. Какав је био став генерала Младића о томе?

– Генерал је хтео да реагује, међутим, тад је већ била креирана једна ситуација у којој је то било практично онемогућено, нажалост, делимично и са наше, српске стране. Кад је Олуја кренула, извршен је покушај атентата на генерала Младића, што се мало зна. Он је тад завршио у болници, али изгледа да је тад био и први мождани удар, за ког ми претпостављамо да је био последица тровања. Он је требао да седне на један хеликоптер и да крене на то ратиште, али му је позлило. После смо причали, и он каже да је сео у тај хеликоптер, вероватно жив не би стигао. После смо препознали да су то били и симптоми можданог удара, који је он на ногама изнео. На крају се то завршило као лечења камена у бубрегу. Углавном, првих дана Олује он је био здраствено онеспособљен. Тек после, кад се укључио, почело је и оно враћање хрватске војске са неких достигнутих положаја, међутим, тад је било касно.

Када је запретила велика опасност од Хага, генерал је одлучио да се склони. Ви се сећате тог датума, дана, године и како је Вама то изгледало?

– Он је у данима кад је Милошевић изручиван добио поруку да је велика могућност да дођу и по њега. Он је тад одлучио да оде и буквално отишао је за мање од пола сата од кад је добио ту информацију.

Од кога је добио ту информацију?

– Не знам тачно, неко му је јавио. Он је телефонски обавештен и они који прате те разговоре знају ко је то био, ја не знам, али знам да је његова пратња брзо дошла. Ми смо ту имали у кући само једног човека, а момци коју су га тад обезбеђивали су се ту створили за седам минута и он се спаковао и отишао.

Како је изгледао Ваш опроштај?

– Ми то нисмо доживели као опроштај. Мислили смо да одлази као што је стотину пута до тада отишао.Нисмо ни ми очекивали да ће то баш толико да траје и да ће се развити у том правцу. Поздравили смо се, као што смо се сто пута до тад поздравили. Договорили смо се како ћемо се видети.

Ви сте имали контакте и после тога?

– У почетку да. После тога све ређе и ређе и после тога смо изгубили контакт.

На који начин сте остваривали контакте и до кад су трајали?

– Преко поверљивих људи. Док је још био у Београду, ми смо налазили начин да се виђамо по неким београдским становима и онда се то проредило. На крају је он напустио Београд. После тога смо се видели још можда једном или два пута само и то је после престало. Било је јасно да не можемо више сакрити ту врсту комуникације, онда би то било откривање његовог положаја.

Јесте ли предосетили да долази тај моменат, опростили се или је до тога дошло спонтано?

– То је на крају било без икаквог опроштаја. Ми смо, на неки начин, схватили да он мора да се повуче у илегалу. Било смо, у неком смислу, оптимисти. Рачунали смо да ће то ипак некако да се реши. Он је мени дао одређене задатке, у смислу да чувам породицу, да гледам своја посла, да се не мешам у политички живот и у то што се њему дешава. То је отприлике тако изгледало. Нисам добио упутства како да се понашам, него ето, пар једноставних реченица које су ми после много значиле.

Да ли је генерал Младић после тога био у Лазареву?

– Не, он је мењао локације. Био је у неким сремским селима, па је на крају, преко Мале Муштанице се пребацио у Лазарево и од априла 2006. био тамо, где нико није знао да је тамо осим њега и Бранка.

Нико или је још неки био ту?

– Нико, ја колико знам. Многи причају да су знали, али ја колико знам, само њих двојица.

Јел имао чувара који је увек предосетио кад странац долази?

– Имао је, али то није био човек, то је био Боби, његов пас. Боби је био чудо. Он је препознавао да ли се мештанин појављује у улици или неки странац. Кад је неко од локалних, он није реаговао, али чим неко стран се појави, он одмах реагује. А, улазак у ту улицу, са једне стране је близу, али са друге стране је више стотина метара и он је одмах сигнализирао. Као да је знао шта се дешава. Са њим је Ратко излазио у ноћне шетње у Лазареву и он је обично ишао иза или испред њега, никад није ишао поред њега, него као неки пратилац се понашао. Тачно је разумео шта се дешава.

Генералу је било веома тешко. Имао је неколико можданих удара. Да ли је имао можда ударе у току тог „бега“?

– Јесте, имао је тежак мождани удар у августу 2008. године и од њега се фактички није никад до краја опоравио, јер није имао прилике да се лечи, него је само куповао те лекове и даље, које је добијао након првог званичног можданог удара 1996. године. Као што сам рекао, ми сматрамо да је он у августу 1995. године имао први мождани удар, други је имао у јесен 1996. године. То је био тежак мождани удар, од ког је он изгубио и моћ говора. Он је само користио стару терапију. Сам себи је мењао дозе, а после смо сазнали да је знао да препише себи лек, а непосредно пре хапшења је имао још један мали мождани удар.

У једном тренутку Ви поново ступате у контакт са Вашим оцем. На који начин и кад?

– То је било уочи хапшења. Он је тад мислио да ће умрети, хтео је да се опрости са мном, да види децу последњи пут… Ми смо отишли код Бранковог брата Драгана на славу, нама Младићима је Ђурђевдан слава. Бранко је мене звао „да деца виде домаће животиње“. Ја сам тад схватио о чему се ради. Ратко и ја смо се видели у тој кући где је касније био ухапшен, а деца су била у дворишту, он их је гледао како се играју (Бранко их је забављао са овцама, свињама, са Бобијем.) То је трајало скоро пола сата.

Како Вам је Бранко рекао где је Ратко?

– Само ми је сигнализирао очима где да уђем, а он је одвео децу према животињима. Ја сам ушао лево у кућу и то је било то.

Шта Вам је отац рекао? Нисте га препознали?

– Нисам га препознао, препознао сам га само по очима. Држао је руку преко лица, плакао је. Од последица можданог удара није ни могао добро да контролише емоције. Тешко је и говорио, био је веома узбуђен. То је један доста тежак тренутак за мене. Ја сам му рекао да мора да се помери одатле, али ми је било јасно да не може да се помера нигде.

Двадесет дана после тога долазе по генерала. Међутим, притисци према Вама су трајали, константно или не?

– Практично, могу да кажем да су негде од 2003, 2004. године полако почели различити облици притисака.После је то било све јаче и јаче, 2008. године се то баш појачало и трајало је до хапшења.

Који људи су Вам по притисцима остали у памћењу?

– Људи који су се бавили тиме били су, претпостављам, из БИА, али се нису појављивали да их ја видим. Било је претреса по кућама, у фирми, привођења на разговоре, различитих претњи итд… Ти неки инспектори из службе за откривање ратних злочина су вршили своје истраге. Углавном, Мики Ракић је био главни и одговорни уредник те представе.

Да ли сте имали контакт са Тадићем лично?

– Са Тадићем никад нисам имао контакт, а и са Ракићем сам се видео једном. Дошли су по мене и одвели ме на састанак са њим. Он је тражио да им помогнем да нађу Ратка, да сарађујем, што сам ја одбио.

Да ли је нудио мито?

– Није, али је претио. Рекао је да је „држава узета од Ратка као таоц“, па они „морају нас да узму као таоце док се он не преда“ и тако отприлике, у том стилу…

Како сте му се супроставили?

– Ја сам рекао:,,Ви радите свој посао, ја морам да чувам своју породицу. Ја сматрам да закони треба да важе за све, а ви радите како мислите да треба.“

Вама је полиција упадала у стан и док су вам деца била у стану, иако су знали да ништа неће наћи?

– Јесте, видели сте да је то после била и представа за јавност, да је то после филовано и пуштано по медијима, како би он видео да ми страдамо због њега, не би ли се предао. Судија кад нареди претрес, он има право да изврши претрес. Мене је то све мало подсетило на ово што сад раде по Косову, како су упадали ови шиптарски специјалци. Отприлике је слична методологија, али на то су имали право. Нису имали право да одузимају право на рад мени и мојој жени, да ми прете отмицом деце. То су радили преко посредника, преко различитих ситуација које су креирали, али било је јасно шта је у питању.

Преко којих људи?

– Приступе вам преко пријатеља које уцене на неки начин или преко неких познаника. Дете вам иде на одбојку, а двојица тетовираних, набилдованих упадају у свлачионице. Претили су и да може да ми се нађе кило кокаина у колима, гепеку, па да морам да размишљам шта ћу и тако…

Да ли су Вас контактирали из страних обавештајних служби?

– Најотворенији је био неки господин који се представио као Боб Трудић. Ја не знам да ли му је то право име или није, могуће да није. Он се, у доба кад је суђење Милошевићу дошло у кризу, појавио као амерички бизнисмен. Довео га је неки тип из Ваљева који је од мене куповао рачунаре. Он је хтео као да ми „помогне“, нудио је неку сарадњу, да будем неки представник за увоз монитора неких. Тада су компјутерски монитори били велики посао. Испоставило се да је дошао да би понуди Ратку да сведочи против Милошевића, у замену за казну коју би добио само онолико колико би одлежао тамо да се обави то сведочење. То је било неприхватљиво за Ратка и он ми је рекао да му кажем да не могу да га нађем. Ја сам му то рекао, али он се ту појављивао периодично. Било је таквих неких понуда, али схватили су да губе време у том смислу.

Да ли сте покушали да му уђете у траг?

– Не, не занима ме то, нити имам времена и ресурса да се бавим тиме. Има у овој држави институција који се баве страним служабама, оне су, ваљда, радиле свој посао.

11 година су трајали процеси против тзв. „јатака“. На крају су сви људи ослобођени. Како Ви то видите?

– И то је био део представе за Хашки трибунал и за ту Западну јавност. Они су измалтретирали те људе без икаквог разлога и основа. На крају је добро што су сви ти људи ослобођени, али ко сад може њима да надокнади то страдање, кроз које су прошли без икаквог разлога.

Колико је то људи било у питању? Јесу ли то ваши познаници?

– Доста, неке сам знао, неке нисам знао. Главне актере сам познавао, али то су све обични људи, ратни војни инвалиди, породице као и свака друга породица… Ту је држава узела себи за право да укида права својим грађана, на притисак страних амбасадора. Хвала Богу, то време је сад, надам се, иза нас.

Како је Ваша мајка реаговала када сте јој рекли да сте видели оца последњи пут пред хапшење. Како је она реаговала?

– Она је изузетно јака жена, жена официра. Научила је да у свакаквим временима буде уз њега и та њена храброст и снага су и мени давали снагу. Ја сам дуго времена њој и Биљани причао да је то представа за јавност, да се не брину, да није то ништа страшно. Тек кад су почели да нам упадају у куће и да директне претње преносе и на њих, онда више нисам могао на тај начин да их штитим. Оне су издржале то јуначки, и моја супруга, и моја мајка. Показале су да су јаке.

Како Вам изгледа пресуда Хашког трибунала? Да ли очекујете да ћете је побити?

– Кад би тамо било могуће фер суђење, та пресуда не би могла ни да буде донесена. Гомила је закључака без доказа, постоје и јасно оборене експертизе тих њихових квази стручњака. Имамо, рецимо, ситуацију око Маркала, где судија Ори признаје да смо ми срушили вештака тужилаштва и да његово вештачење постане потпуно нерелевантно, али онда се позива на пресуђену „чињеницу“ из предмета против генерала Милошевића, где је он био судија и где је тај исти вештак био вештак! Значи, у истој одлуци закључује се да њихов вештак није био у праву, да је наш био, али он остаје при својој одлуци. Ми смо се од почетка жалили на њих, да су у сукобу интереса, да нису непристрасни и онда је о тим нашим жалбама одлучивао Мерон и његово веће, који је сад оглашен као пристрасан. Мораћемо да се бавимо, али немамо довољно ресурса, и тиме како је првостепено веће било пристрасно. То што се види, јесте да је огромна пресуда, али ми кад говоримо стручњацима, они морају да се увере у папирима да је то тако да би нам веровали, јер не могу да верују да је на једном међународном суду такво кршење права уопште могуће.

А, сам оптужени није био ни спреман за суђење?

– То је посебна прича. Нама је запрећено, ако се позвамо на његову неспособност, да ће завшршити за шест месеци мртав.

Ко је претио?

– Др Фалке је мени лично рекао, негде, то је био крај јула или почетак августа кад је пребачен тамо, да ће, ако се позовемо на процесну неспособност, да ће га ови затворити у лудницу и да ће за шест месеци бити мртав. Експлицитно ми је то рекао. Тадић је тад био на власти, он га је испоручио са осудом да је већ ратни злочинац. Говорили су то стално и практично нисмо имали у ком тренутку да се ослонимо и донели смо одлуку да, какав год да је, тај тим треба да га брани, у условима у каквим јесу, са недостатком ресурса, са једним пристрасним судијом који тера неким својим темпом… Низ је таквих ствари. Иначе, Хашки трибунал за Србе има тзв. променљиво правило. Ко год је искористио од Срба правило у своју корист, то правило је после промењено, тако да нико више није могао да га користи на тај начин, а за генерала Младића су чак престали и да мењају правила, као да постоји усмени неки кодекс да он нема права, па му је ускраћена могућност да се консултује са адвокатима у току процеса. Практично, свако његово право да се брани ефикасно је било ускраћено.

Да ли још постоји могућност да се пребаци на лечење у Москву? Да ли покушавате?

– Постоји, покушавамо и за Москву и за Београд. Те гаранције још увек важе. Ми сад радимо на новој документацији, зато што по њиховим правилима не можемо да се жалимо на одлуку која је већ донесена, иако је тај судија означен као пристрасан, него ангажујемо сад опет лекарски тим, који треба да те нове налазе анализира и да на основу тога докаже, оно што је већ свима тамо јасно, да је он тешко болестан човек и да му треба лечење, пред овим новим већем и у току смо припрема за то.

Како Вам се чини ново веће, пошто је Антоанети избацио Мерона из предмета против генерала Младића?

– Нама је само битно да се међународно право спороводи онако како је прописано, јер, у суштини, до сад нису урадили свој посао.

Помоћник судије Орија је признао да генерал Младић није издао наређење у Сребреници и они немају нити један доказ у пресуди да је Младић извршио или наредио неко кривично дело?

– Немају ниједан валидни доказ. Помоћник Орија је на предавању на једном предавању на холандском факултету рекао да немају доказ за измишљени састанак у Сребреници. Једини „доказ“ је завршна реч тужиоца, а не може тужилац сам себи да буде доказ. Они су то констатовали, али су донели одлуку супротно доказима. Ако то није правно насиље, онда не знам шта је. Зато се надамо да било који независни и објективни судија не може да донесе било какву одлуку, него да одбаци првостепену пресуду.

Како генерал подноси боравак у казамату?

– С обзиром на све околности, изненађујуће добро. Ја сам све време забринут за његов живот, зато што су то тешки услови. Поготово што лежи за ствари за које није крив, у крајњој линији плаћа цену за туђе грешке и за измишљене догађаје. Ја нећу да негирам да је било жртва и злочина, било је, али овде причамо о одговорности генерала Младића, где се из целог његовог поступања као команданта, официра, види да се он супроставља, бори против различитих паравојски, против различитих ситуација у рату, водећи рат у тешким условима, где имате 2.000км фронта са 200.000 војника, против вас ратују дојучерашње комшије и пријатељи, пред којима немате тајне, подржава их највећа војна сила (НАТО алијанса), даје им сву могућу подршку, логистичку, дипломатску, војну на крају. Кад су видели да не могу да добију рат, директно се укључују, бомбардују нас у више наврата. И, сад он треба да узме неког за руку и да га води? Тако не може да се води рат! О његовој одговорности у доказима нема никаквих чињеница, то је све пропаганда која је против њега и у пресуди написана, а и сами сте сведоци да је он осуђен далеко пре него што је отишао тамо, и у медијима, и цео однос те Западне јавности је јасан од почетка. Од оног тренутка кад је одбио да слуша и реализује НАТО циљеве на Балкану, тог тренутка је завршио у Хагу.

Њему су нудили и да буде политичар?

– Холбрук му је то нудио, и то пред Милошевићем и Караџићем у Добановцима.

О чему причате са генералом Младићем?

– Најмање о предмету, о томе више причам са адвокатима. Више причамо о обичним стварима, о ономе како је породица, како иде посао. Он се стално брине за различите људе. Сећа се неких својих погинулих официра и војника, да ли су њихове породице збринуте, каква је ситуација у РС, да ли ће доћи до неких проблема или неће… Има у том смислу савете, до тога да је написао председници општине Калиновик писмо које је, малтене, програм за опоравак општине, у ком је навео где треба рибњак, где треба пчелињак, где треба стока и каква… Размишља пуно о томе да народ што боље живи.

Какав је однос Ваше деце са деда Ратком?

– Сјајан је однос. Они једва чекају да иду тамо, без обзира да је то једна лоша атмосфера, он успе тако да направи као да смо кући. Ми будемо од 9х до 17х са њим и играмо шах, карте, причамо, он дели савете, некад их и подучава различитим стварима, покушава да их анимира и успева у томе. Деца једва чекају да иду код њега.

Недавно се генерал укључио уживо у програм једне телевизије са националном фреквенцијом и одмах су се дигли разни јастребови, медији и разне јавне личности које су осудиле то. Какав је Ваш одговор?

– Морам да кажем да је то било потпуно случајно. Нити сам ја знао да ће он да ме зове, нити је он знао да сам ја у студију. Осим тога, ја сам мислио да су рекламе већ почеле, иначе га не бих ни укључио у јавност. На крају крајева, ја мислим да једино Шешељ у тој ситуацији има право да се жали јер је Ратко обзнанио да га је победио 7:1 у шаху. Он је ту једини оштећени и чим се он не буни, не видим зашто би се неко други бунио.

Да ли је њих изнервирало то што је књига о генералу Младићу посебном одлуком примљена у председничку библиотеку Владимира Путина?

– Сигурно је да нису срећни због тога, али шта да им радим. Не можемо ми да испуњавамо њихове жеље. Ја се борим за свог оца, борим се за команданта војске РС. Ја бих волео да неко уместо те хистерије у медијима, прочита књигу, па да каже шта ту није тачно.

Можда председник Путин чита?

– Он је прочитао. Мени су објаснили, да би уопште дошло то тога да књига уђе у његову библиотеку, прво је морало неколико нивоа чиновника да прочита и да је одобри и на крају он је могао, а и није морао да прочита. Немамо информацију да ли је прочитао, мада по томе како су ишле неке реакције, рекао бих да је и он лично прочитао. Ми ћемо је превести у Србији, па имаће прилику и наши читаоци да прочитају и да коментаришу. Иначе сматрам да та хистерија показује колико та друга страна нема аргумената. Сва њихова енергија је усмерена на то да ми не смемо ништа да проговоримо о генералу, да не смемо да коментаришемо ништа о суђењу, а они могу да лажу колико хоће и тако је 30 година. И, сад кад нису 30 година успели да промене слику о генералу у народу, ја не знам шта више хоће. Толико пара су потрошили, мада добро разумем ове из тог НВО сектора који су се обогатили пљувајући на генерала. Волео бих да неко подвуче црту да види колико милиона долара је дато за ту пропаганду. Не видим зашто се толико драми око тога. Ми износимо чињенице, не износимо лажи. Од било чега што сам ја рекао, волео бих да неко покаже да то није тачно. Ако хоће да заговарају демократско друштво и било какве вредности, европске или било какве, хајде да видимо каква је вредост истина. Каква је то истина која мора силом да се брани, резолуцијама и декретима да нико не сме да каже ништа друго осим оног што је Хашки трибунал рекао.

Дешавају се велике промене и у том Западном свету. Естаблишмент губи на свим нивоима. Да ли ће се слика о генералу Младића променити и на Западу, где ће он постати можда први борац против тероризма, против Ал Каиде?

– Ја то не знам, али чињенице јесу да се времена мењају и то је историјски неминовно. Ниједан поредак, без обзира колико био крут и јак, не опстаје и не одолева зубу времена. Ја се само надам да ће у једном тренутку моћи објективно да се разговара о генералу Младићу, на све четири стране света. Мало сам и песимиста, ако погледате однос Запада према И светском рату сад. То нам не даје наду за оптимизам. Ако смо у И светском  рату толике жртве поднели, донели одлучујућу победу у том рату и да сад сто година после тога нас третирају на тај начин, онда не знам колико има наде да Запад постане објективан, ван неких својих тренутних интереса, али то није наша брига. Ми треба да гледамо како да ми будемо што бољи, а они нека буду какви они хоће да буду.

Хапшења, а прецизније је рећи киндаповања сопствених држављана, и изручивање у „суд“ који је нелегалан од самог свог оснивања, као и малтретирање њих и њихових породица од званичних државних органа, јесте једна од највећих и ретких срамота у великој историји нашег народа. Другостепена пресуда генералу Младићу најављена је за крај 2020. године, а генерал је ухапшен још 2011. године. Хаг се, до сада, није потрудио ни да направи привид било какве објективности, те је на судијама другостепеног већа у процесу против генерала Младића да покажу да ли ће одлучивати по праву или ће пресуда Ратку Младићу бити само још једна у низу осуда Србина, без доказа и без поштовања међународног кривичног права, уз брутално гажење људских права човека коме је хитно потребно лечење.


Саша Рајковић

Advertisements