Док српски навијачи са одушевљењем прате каријеру Адема Љајића, третирајући га као свог сународника и спортског узора, Новопазарац, очигледно, размишља другачије. Наиме, медији из Рашке, недавно су са поносом обавестили како “поносни Алахов син” и “славни Санџаклија” Љајић диже и донира џамије и како служи на понос “санџачкој омладини”, очигледно одвајајући тај регион потпуно од Србије и стварајући од Љајића хероја лажне нације, на шта се он ни мало не буни.

Они посебну истичу како је он узор младима, првенствено због поносног одбијања да пева химну, што је чин који се велича, а који смо, заборавни какви јесмо, прећутали и прешли преко њега, поново радећи на своју штету.

Све те наводе са посебном захвалношћу и поносу истиче и понавља и његов отац. Вероватно би, на овом моменту аутошовинизма и деструкције, поред Љајића волели и рецимо, Звонимира Бобана: шта има везе што велича Олују, Туђмана и што је шутирао полицајце, када добро зна са лоптом?

Advertisements