Ако за нешто имамо пуну слободу избора и деловања, то је онда пријатељство.

Много шта у нашим животима не можемо да бирамо – од родитеља, па до непријатеља – али пријатеље можемо.

Ипак, из неког чудноватог разлога, ми се понашамо као да то није тако.

Уместо да се окружимо нама највише и најискреније наклоњеним људима, онима који нас највише воле и поштују, онима којима је част што смо њихови пријатељи, ми пуштамо да у нашој најближој околини тумарају и мувају се неприлични, вечно сумњичави ликови, увек пуни замерки на наш рачун (и, наравно, нетражених савета).

То колико нам је неко пријатељ најбоље ћемо осетити након сусрета са њим.

Ако се тад осетимо и снажније и боље и самоувереније и срећније него пре нечијег доласка у наше друштво, онда је то прави пријатељ.

Ако се након његовог одласка осетимо као да смо издувани, безвољно и без животне енергије у себи, сумрачно и оптерећено новим дилемама, то је поуздан знак да би требало да што пре окончамо такво „пријатељство“.

Пријатељ је наш заклон, наша последња одбрана пред недаћама и искушењима, наш присни саборац и јатак, чувар наше куће и породице, онај у кога се можемо заклети и поуздати као у себе самог.
То је најважнија институција преживљавања у најтежим околностима (а у Србији смо ми увек у том трагичном и по нас опасном стању), а без пријатеља смо сами као осуђеник на смрт, као залутали намерник у бескрајној пустињи, као космонаут што лебди у бесконачном свемиру, као очајни самоубица пред своју смрт…

И све то ми знамо (бар препознајемо ако ништа), али и даље настављамо са старом и кобном навиком одржавања одавно иструлелих и дегенерисаних пријатељстава која то више одавно нису.

Зашто ми и даље у првом реду наших живота држимо оне који нису заслужили ни да буду у истој просторији с нама, зашто смо и даље добри са онима који су нас већ издавали и клеветали, због чега пуштамо да крај нас бораве непоуздани и завидни, сујетни и вечно критични ликови уз које смо слабији него кад смо сами – то нико не зна.

Због чега смо кукавице и непотребно „сентиментални“ („ипак је он некада…“), зашто се понашамо као да морамо да трпимо оно што не би смели, због чега немамо снаге да мирно погледамо у очи такве типове и ставимо их на место које им припада, зашто пуштамо да нам живот пролази теже и горе него што би морао – само када би умели да препознамо оне што би нас и бранили и подржавали и заступали нас им кад нисмо ту баш као да смо уз њих (па и боље од тога)?

Што пропуштамо последњу шансу нашег каквог-таквог пристојног и спокојног опстанка на овом хаотичном и несрећном парчету планете?

Која нас то демонска сила тера да по инерцији око себе окупљамо и трпимо оне који нису заслужили ни да их поздравимо кад их сретнемо на улици? Оне несрећнике што су увек тако „објективно критични“ према нама, јер је то, тобоже, „знак искреног пријатељства“?

Објективни ће према нама бити они које не познајемо и које не сматрамо пријатељима.

Ту и такву објективност (иза које не следи понуда за помоћ било које врсте) можемо да нађемо где и када хоћемо. То нам зато и не треба.

Нама требају субјективни и „љубавно неправедни“ ПРИЈАТЕЉИ, они који ће нам вратити веру у живот и нас саме, они који ће нас вечно и верно убеђивати да смо бољи него што заиста јесмо (да бисмо издржали све оне скоро неиздрживе и непрестане муке на голготском путу српског народа кроз историју).

Многи који никада неће постати наши пријатељи (и то искључиво нашим немаром и неосећањем за праву селецију сопственог окружења) нас из своје тихе даљине искрено подржавају, моле се за нас и често умеју да нас неочекивано обрадују гестом искрене подршке и реалне помоћи.

Њихова места у нашим животима заузимају они вечно критични, цоктави и љубоморни ликови, који ће све који нас „неумерено хвале“ гледати сажаљиво-потцењивачки и одмахивати главом уз оно познато „прављење фаце“ (с подмуклим и лицемерним изразом: „не знате ви њега, па га зато толико хвалите“, „да га знате као ја, не бисте тако причали“).

Наравно, пошто немају довољно храбрости да вас оговарају у лице и директно, све своје злобне коментаре на ваш рачун ће почети речима: „Ја њега заиста волим и много пута сам му гледао кроз прсте због његових глупости, али не могу да не кажем да…“, уз обавезни додатак: „Ја га критикујем из најбољих намера, Бог ми је сведок, само зато да бих му помогао и да би се он променио, јер ће овако сам себе уништити, али и све оне уз њега“.

Тужна је и грозна та прича о многим српским „пријатељствима“ тог типа.

Ја сам их досад искусио безброј (више него што је здраво), слушајући о себи најгоре ствари управо од оних у које сам улагао и велики труд, и стварно поверење, одвајајући време од своје деце и свог одмора да бих им помагао, учио их ономе што су ме питали и тражили од мене, позајмљујући им књиге (које ми, наравно, нису вратили) и делећи с њима искуство које су касније онако потцењивачки вређали и исмевали.

Много је више таквих у мом случају него оних који су показали да су достојни мог поверења и пријатељске бриге.

То је ваљда и нормално у овом ненормалном времену и вероломном и кривоклетничком друштву у коме имамо несрећу да проводимо свој живот.

Зато пробајте да променити макар то, да учините оно што само од вас зависи и што пре отерате из своје близине оне што вам се највише (а безразложно) намећу и натурају, а прихватите, уместо њих, оне који вам се обраћају са искреним поштовањем и готово се снебивајући. Оне за које ће ваше пријатељство бити нешто важно и драгоцено, оне који ће вам вишеструко доказати како још увек постоје људи за поштовање и вашу вечну захвалност.

Одбраните се од ђавола и паклене усамљености (за коју сте и сами криви, лошим и погрешним избором пријатеља).

Реците онима којима код вас ништа не ваља, а глуме да су вам веома наклоњени – да немате времена за дружење.

Кажите онима после чијих позива и разговора се осећате лоше и мучно – да би било добро да мало проредите ваша виђања и дружење.

И немојте се бринути што ће ти вечно-критични ликови након оваквих ваших речи почети да се, увређени, правдају, запрепашћују и љуте (због такве ваше „незахвалности“).
Истрпите то и ослободите се беде.

А то што ће вас после тога ови бивши пријатељи бесно и огорчено оговарати, за то се не брините јер су они то већ и раније радили, док су вам били гуја у недрима.

Након тога, кад очистите овај најинитимнији простор од погрешних избора, пажљиво бирајте оне који заиста заслужују да буду уз вас и то стварно желе.

Оне који пристају да деле и ваше недаће и невоље, који на себе преузимају и ваше проблеме и ваше непријатеље.

И будите им вечно захвални због тога, пробајте да им истом мером (и још много више од тога) вратите, са каматом и колико год можете.

Видећете, биће вам много лакше.

Драгослав Бокан

Advertisements