„Немојте се плашити јунаци, Ако буду крвави бадњаци“, Говорио је својим јунацима, кроз уста народног гуслара (а верујемо да ни стварно није било далеко од овога), сердар Јанко Вукотић пре 102. године на Мојковцу.

На најрадоснији хришћански празник, када је породица на окупу, кад се бадње дрво (раније тог дана усечено и унесено у кућу) ложи, кад се пости и уз песму и разговор дочекује рођење Христово, једна већа група људи, њих око 6.500, није имала ту „привилегију“ да Бадњи дан и Бадње вече прославе са својим најмилијима и да у миру и љубави Божијој дочекају рођење његовог Сина.

На челу те „отписане“ војске од 6.500, санџачких трупа црногорске војске, био је сердар Јанко Вукотић, прекаљени ратник и војсковођа, ослободилац Скадра 1913. , пред којим је поклекла Османска царевина. Читава деведесет и три дана, пуна 93 дана, трајале су огорчене борбе од Дрине до Мојковца ових снага (описане кроз истоимену књигу Жељка Чуровића, на коју упућујем све читаоце овог текста) , трајала је епопеја војске без владара, државе и , рекли би многи, разлога за борбу.

Држава им је нестала, капитулација је потписана, на Ловћену је непријатељска застава, краљ је у изгнанству, па зашто, за кога и за чега се боре ови људи?

Да би дали одговор на ово питање морамо знати да је у том тренутку трајало повлачење српске војске, владе, краља и народа ка Албанији, а да су Аустро-Угари, Немци и Бугари надирали да докрајче одвећ начетог и израњаваног, искрвављеног непријатеља.

Слободно можемо рећи, да је тих 6.500 људи код Мојковца, решило Први светски рат. Како? Па једноставно. Тих 6.500 људи је одбранило остатке славне српске војске која је, опоправљена и попуњена новим јединицама и регрутима, после извојевала победу на Кајмакчалану, Груништу, ослободила Битољ и најбитније од свега, пробила Солунски фронт 15.септембра 1915. А први фронт Алијансе који је „пукао“ био је управо Солунски, а како су се Срби приближавали Софији, тако је немачки цар Фридрих II Вилхелм писао бугарском краљу Фердинанду да је допустио да „50.000 српских војника одлучи исход рата“ .

Али, пре него што су „решили“ исход Првог светског рата, мојковачки Спартанци су свесно ступили у борбу против три пута бројнијег непријатеља, који је уз то био и боље опремљен, није, за разлику од њих, морао да брине о муницији, топовима, храни, резервама и свему осталом.

Тако и такви, гладни, боси, оскудно обучени, без ‘ране и џебане, полетели су мојковачки витезови предвођени сердарем Јанком Вукотићем и његовом ћерком јединицом, Василијом, јуришали су на мрске „Швабе“ , јуришали у сигурну смрт, „не бринући за своје животе“ , јер су знали „шта дају и зашто их дају“ .

Налик Атињанима који су јуришали код Маратона на три пута бројније Персијанце који су се тек искрцавали на њихове обале, тако су и ови див-јунаци јуришали на три пута бројнијег непријатеља, који је изненађен, прегажен и побеђен, морао одступити.

„Да није било Божића на Мојковцу, Не би било Васкрса на Кајмакчалану.“, упечатљиво и истинито је то забележио Свети Владика Николај Велимировић. Не бих ништа друго додао. Одсудни јуриш 6.500 српских Спартанаца из Црне Горе, Српске Спарте, који су кренули да одбране своју браћу Србе у повлачењу, везао је две гране српског дрвета, које ниједна сугуба политика једне или друге, или пак неке треће, „стране“ стране, неће никада моћи одвезати, развезати и посећи.

Нека је вечна слава и хвала мојковачким Обилићима. Они су пали да би Црна Гора и Србија живеле. Ми живимо да бисмо наставили њихову борбу.

Никола Јовић

НАЦИОНАЛИСТ

Advertisements