Нема ту правде ни за Давида ни за Српску. Али има логике.

pravda za davida i dzenana

Наиме, логично је очекивати да ће хорско цмиздрење дотући Републику Српску, будући да јој је оно од почетка задавало најтеже ударце. Логори за силовање, Маркале, Сребреница. Бу-ху-ху, бу-ху-хууу.

Публика је увек била спремна да се построји за јавно оплакивање, као униформисани Корејанци пред кипом свог диктатора. Не могу се набројати славни рекордери у ридању, од Вацлава Хавела до Тонија Блера.

Да ли су тако ридали и иза затворених врата, нпр. на премијери редитељског првенца Анђелине Џоли у Савету за иностране односе (међу званицама је био и сарадник на филму, командант бомбардовања Србије, Весли Кларк)? Јесу ли нежна генералска и милијардерска срдашца препукла од туге кад су Анђелинини зли Срби избацили бебу силоване муслиманке кроз прозор?

Тешко. Спектакл није толико дирљив када се гледа из режије. Њена брига је да изазове снажно цмиздрење других, који ће тако послужити њеним интересима. Зато цмиздрење мора бити селективно, дакле не сме бити доследно. Зато ниједна суза никада није канула за српске жртве. Јер како би то потпомогло бомбардовање Српске и Србије, етничко чишћење Крајине, окупацију Косова, и свеопште ломљење кичме слободарског српског народа?

Иза хорског цмиздрења увек се препознају интереси атлантског окупатора. Препознаје се и организација какву само они могу да обезбеде – пробај ти да продреш у медије и на улицу. Најзад, њихова диригентска палица преноси и њихов дух насиља и доминације, сушту супротност саосећању. Хорски цмиздрачи се диве сами себи, уживају у једногласју које грми око њих и у моћи да газе неистомишљенике.

Немојте мешати цмиздрење и жалост. Жали се у осами и тишини а цмиздри да други чују и виде. Ако се користи за покретање маса на остваривање политичких циљева, цмиздрење је једно од најразорнијих средстава у арсеналу модерне пропаганде (друго најразорније је спрдња).

Покрет „Правда за Давида“ долази из исте кухиње. Тужна младићева судбина треба да паралише сваку критику, свако питање, по принципу „ко не плаче није човек“, и да тако несметано послужи другим интересима – у овом случају обојеној револуцији која за последицу може да има укидање Републике Српске. За слично матирање опозиције коришћене су и бебе из кувајтских инкубатора, и мигрантски дечак Ајлан, и „хуманитарна катастрофа“ на Косову, и „средства за масовно уништење“, итд. Не кажем да многи нису ту својим одлуком и из својих уверења, али кажем да не би били ту да нису покренути и обманути са стране.

При томе се уочава закономерност да што је јача анестезија хорским цмиздрењем, то је већу операцију окупатор испланирао. Забрињава што овакво цмиздрење одавно нисмо имали.

Србине, као да досад ниси научио. Колико пута си био преварен, колико пута жртва? Чувај се хорског цмиздрења!

Хоћеш правду за Давида? Не дај да његова смрт послужи прљавим циљевима.

Чак и ако смрт Давида Драгичевића није несрећни случај, већ је „силован и убијен“, ако полиција и патолози лажу, и ако заиста иза свега постоји велика завера, први осумњичени опет остају они којима та смрт користи за покретање обојене револуције. Њих сумњичи основно римско истражно начело cui bono – у чију корист. У том случају, они би имали саучеснике на кључним позицијама, како у покрету „Правда за Давида“, тако и у властима Српске. Као што је то био случај у Сребреници 1995, или у Београду 5. октобра 2000.

На крају, још један прилог оптужби против атлантиста. Цмиздрење се уклапа и у њихову стратегију феминизације и инфантилизације народа, то јест његове емаскулинизације, или одстрањивања мушкости, која је вероватно најагресивнија социјална политика данашњице. За модерну јавност, срцепарајући аргумент је увек најјачи, коначни аргумент. Следећи по снази су нуђење бомбоне и претња кажипрстом. Такав је био случај одвајкада, у разговорима са женама и децом. Али збор одраслих људи није могао да прође а да се не разјасне озбиљна питања, нпр. шта је истина и шта нам је чинити. Да рушимо своју државу у интересу непријатеља? Е то већ не може! И то нема никакве везе са тугом.

Трезвени, озбиљни и строги гласови данас су забрањени. Недавно сам имао једну такву забрану поводом заиста срцепарајуће трагедије у породици глумца Жике Тодоровића. Она међутим из мог сећања није избрисала злодело, једнако потресно, које је глумац починио када је снимио сцену силовања детета за „Српски филм“ (зашто српски?!). Напротив, између два ужаса – смрти његовог детета на филму и у стварности, указала се тајанствена али очигледна веза. Ту очигледност је лавина хорског цмиздрења покушала да затрпа, тако да очигледно постане невидљиво, и да се под хитно онемогући свако неподобно размишљање које би одвело до субверзивне идеје да поред окупатора, који подстиче сваку декаденцију, постоји и нека виша власт, виша правда. Најгласнији нарикач био је глумац Сергеј Трифуновић, који у тој истој сцени, док отац силује шестогодишњег сина а стриц снају, изговара следећу опаску: Права срећна српска породица“. Ја им то нећу заборавити док сам жив. А у нашој јавности он је морална громада која дели лекције.

Супротстављање окупатору и издајницима по правилу долази из редова зрелих мушкараца (част Јудити, Шарлоти Корде, Ленки Книћанин…). Зато је окупатор одувек сањао да одстрани мушкост:

Исјећ’ ћемо све српске кнезове…
Само луду ђецу оставити…
Пак ће она права бити раја.

Снове Аганлије и Кучук Алије остварили су Весли Кларк и Дејвид Петреус, обојица чланови Савета за иностране односе, НАТО генерали и страни инвеститори. Већи, гласнији део српског јавног мнења успешно је претворен у „праву рају“. Али још увек постоји и она друга, ућуткана али претећа:

Шта ради раја? Ћути.

Андреј Фајгељ

Извор: andrej.fajgelj.com

Advertisements