Велшки политиколог, историчар и филозоф, Џон Дејвид Луис, пре непуну деценију (а непуне две године пре своје смрти) објавио је своје капитално дело о историји ратовања Nothing Less Than Victory, што се на српски најефектније може превести као Победа, или ништа. У овој књизи он је на шест примера из античке и модерне историје образложио значај који потпуна и недвосмислена победа као ратни циљ има за перспективу мира који би након рата уследио. Наиме, победу Луис није дефинисао просто као војни пораз противника, већ као дугорочно уништење противникове воље да се бори. Ово се постиже одлучним и успешним нападом на извор те воље – што код различитих држава могу да буду различите ствари, а задатак војног команданта је да тај извор идентификује, у исто време нимало не доводећи у питање сопствени извор мотивације за рат. Примери победа Грка над Персијанцима, Тебе над Спартом, Рима над Картагином (у Другом пунском рату, не у Трећем, који Луис не сматра победом, већ непотребним масакром), Марка Аурелија над спољним непријатељима Рима, Севера над Југом у америчком грађанском рату и САД над Јапаном у Другом светском рату на Пацифику – сведоче о томе како потпуна и недвосмислена победа, која уништава извор противникове воље да икада поново крене у рат за сличан циљ, представља основ дуготрајног и обострано корисног мира међу дојучерашњим смртним непријатељима.

Једини пример у коме такве победе није било Луису је послужио као контролни, да додатно потврди своју тезу. Непотпуна победа над Немачком у Првом светском рату и британско попуштање према Немцима које је уследило, а које је имало за циљ да спречи понављање рата, резултирали су управо супротним – још жешћим и крвавијим агресивним ратом који је повела Немачка. Јер, када пред собом имате агресивну силу, мотивисану милитантном идеологијом супериорности над осталима да води нападачке ратове (према Луису, идеје су кључни чинилац око којих се воде ратови), једини могући одговор је одлучна противофанзива жртве агресије, која као циљ поставља и реализује недвосмислену победу – сламање извора агресорове воље да икада више крене у рат. Војна победа над агресором инструменталног је карактера, и стреми томе да елиту, а посебно становништво агресора, убеди у јаловост и погубност идеје зарад које су започели рат, те тиме убије жељу за било каквим реваншизмом који би унедоглед продужио спиралу насиља.

ЧЕЧЕНИЈА И ГРУЗИЈА
Мало дужи теоријски увод био је неопходан да бисмо имали основу за процену у којој мери су ратови које је Русија водила у периоду од доласка Путина на власт до данас имали за циљ недвосмислену победу над непријатељем, односно успели (или ће тек успети) да такву победу реализују. Подесност Луисовог теоријског оквира је више него очигледна. У сва четири рата о којима је реч – у Чеченији, Грузији, Украјини и Сирији – Русија се сукобила са агресивним локалним актерима вођеним екстремним идејама које су за своју потврду захтевале употребу насиља. Такође, сва четири случаја, на ширем плану од локалног, представљала су одговор Русије на агресивно понашање једне светске силе вођене милитантном идеологијом. У питању су, наравно, Сједињене Државе, које се у постхладноратовском периоду налазе у незајажљивом походу ка светском господству, верујући у то да раде исправну ствар – јер их је у то убедила њихова дуго негована и никад оспорена идеологија изузетности. По овој идеологији, САД су морално најисправнија сила у светској историји, и њихов империјализам заправо није империјализам, већ ослобађање народа и појединаца широм света од наводно истински империјалног угњетавања од стране оних који нису тако „изузетни“. Русија се с оваквим погледом на свет са правом није сложила, те је решила да му се супротстави, повремено улазећи и у рат да би то постигла. Је ли постигла?

На ово питање се, у овом тренутку, нажалост, не може одговорити потврдно. Од поменута четири рата, Русија је једино у Чеченији испунила Луисове критеријуме недвосмислене победе која слама противникову вољу за обнављањем непријатељства. Руси су 1999-2000. остварили више него јасну војну победу над чеченским сепаратистима, али није у томе била поента. Слично су учинили и 1994-1995, па су Чечени наставили герилску борбу која је победносно окончана заузимањем Грозног 1996. и принуђивањем Руса на примирје. Овога пута Русија је, додуше после мало дужег времена, у потпуности успела да савлада и герилски отпор. Из савремене историје ратовања одлично је познато колико је тешко, готово немогуће савладати герилу иза које стоји већинска подршка локалног становништва. Руси су ипак успели да је савладају, и то управо тако што су сломили подршку чеченских цивила наставку рата, сасекавши у корену идеју зарад које су Шамил Басајев и Емир Хатаб у августу 1999. повели своје сународнике у ширење џихада на суседне руске републике, не презајући ни од тероризма као средства борбе. Вековима је жилава тежња Чечена за независношћу и очувањем своје специфичне традиције и начина живота била извор њиховог упорног герилског супротстављања Русима. У току кратке фактичке независности крајем деведесетих, они су дозволили да диригентску палицу њиховог отпора преузму џихадисти. Војна победа Русије уз велике цивилне жртве (које су понекад нажалост нужно зло, што Луис показује оправдавајући атомске бомбе против Јапана) суочила је чеченско становништво са чињеницом да је исламистичка мегаломанска идеологија била контрапродуктивна по њихов примарни вековни циљ, али је још важније што им је Москва оставила излазну стратегију – ако одустану од борбе и подрже умерене секуларне снаге из својих редова, лојалне Русији, њихова традиција и самосвојност биће загарантовани. И заиста, под вођством Рамзана Кадирова – шта год ко мислио о његовом начину владања – Чеченија је остварила вероватно највећу аутономију у својој историји, док су Руси заузврат обезбедили једну пријатељску и (над)лојалну републику на Северном Кавказу. Стабилан мир влада, и то зато што је уместо вођења ограниченог рата и споразума о примирју подложног тумачењу, Русија на време усвојила потпуну и недвосмислену победу као циљ (Путин је још при посети Дагестану у септембру 1999. рекао „у то име дижем чашу, али ћу је испити након победе“), а затим је и реализовала.

У Грузији, пак, Русија се сукобила са дуготрајном идејом Грузина да, иако су православни народ који је Русија својевремено помогла против Османлијског царства, не треба да буду у руској орбити. Њихова идеја величине заснована на баштињењу традиције некадашњег самосталног царства учинила их је другачијим од, рецимо, Белоруса, Јермена и источних Украјинаца – историјски привржених Русији. Ова идеја је уједно извор њихове нетолеранције према сопственим етничким мањинама. Михаил Сакашвили је био врхунац, али нипошто зачетник екстремне антируске и антимањинске идеологије, која се ставила у службу америчког геополитичког продора на исток, што је за Русе била црвена линија. Но, Москва није искористила прилику коју јој је пружила Сакашвилијева агресија на Јужну Осетију да формулише и реализује недвосмислену победу као циљ рата, и тако трајно преокрене стање ствари. Руска војска била је дубоко на територији Грузије и у позицији на заузме Тбилиси и наметне Грузинима безусловну предају, дајући им и излазну стратегију у виду трајне политичке преоријентације ка пријатељству са Русијом по моделу Белорусије и Јерменије. Русија је из недовољно јасних разлога одустала од тога, иако је Путин француском председнику Саркозију говорио да „Сакашвилија треба обесити за јаја“, а и сам Медведев ће касније признати да је смена режима била један од првобитних циљева рата. Констатујући да су (остали) циљеви интервенције испуњени, Медведев је наредио обустављање акције. Русија се уместо победе определила за замрзавање једном већ замрзнутог сукоба. Једина корист коју има од тога јесте то што Грузија не може формално да уђе у НАТО, али је она по свему – чак и након пада Сакашвлија – прозападна и Русији непријатељска држава у за Москву значајном региону, која пружа негативан пример и другим православним земљама постсовјетског простора да могу да се осамостале од Русије.

УКРАЈИНА И СИРИЈА
Украјина је још драстичнији случај, јер у њој Русија победу чак ни у назнакама није формулисала као циљ, а камоли остварила. Истина, за разлику од Грузије, интервенција пуног обима са циљем окупације већег дела украјинске територије и заузимања њене престонице била би знатно тежи подухват и вероватно би у некој фази укључила и непосредан сукоб са НАТО. Но, интервенција пуног обима није ни била неопходна да би се сломила воља западних Украјинаца да се боре. Извор те воље налази се у измишљању украјинске нације, различите од Руса и супротстављене њима, која по неким виђењима насељава и неке делове данашње Русије (Кубањ). Било је довољно оспорити постојање украјинске нације указивањем на њену нејединственост, и тиме обесмислити и Украјину као независну државу (на трагу онога што је сам Путин констатовао у Букурешту 2008, да Украјина „није чак ни држава“). То се могло извести окупацијом источног дела Украјине, лојалног Русији, чиме би наставак постојања Украјине као државе био условљен федерализацијом и успостављањем трајне равнотеже између западног и источног становништва, како Украјина као целина никада више не би могла да буде антируски оријентисана. Ако је Русија већ кренула у рат, требало је да крене са тим циљем, или да уопште не креће, уздајући се у нека друга средства да се та равнотежа временом сама успостави, односно обнови. Она се определила за трећу варијанту – да припоји само Крим и подржи отцепљење још једног патрљка преостале проруске територије, остављајући становништво остатка на милост и немилост антируском режиму у Кијеву. Уместо равнотеже коју би у Украјини успоставила победа, ограничени рат усмерен на замрзавање сукоба увећао је и учинио трајном неравнотежу у корист западних Украјинаца (да не говоримо о порасту антируских осећања код „неопредељених“), а америчке војне инсталације потенцијално довео на мање од 500 км ваздушном линијом од Москве.

На крају, Сирија. Од почетка грађанског рата у тој земљи до данас, политички циљ Русије не би требало да је споран – обезбеђење сопствене сфере утицаја, које подразумева пријатељски режим у Дамаску и сигурност војних база на Леванту – али је војна стратегија за подршку остварењу тог циља магловита. Да се подсетимо како је све ишло редом. Најпре су почетком 2011. на таласу „Арапског пролећа“ избили масовни протести, а затим и оружана побуна против режима Башара ел-Асада. У основи је све почело као верски (секташки) сукоб – побунили су се већински а подвлашћени сунити, против мањинских а владајућих Алавита. Запад је, наравно, покушао да инструментализује сукоб за своје циљеве, те након Гадафија смакне још једног „отпадничког“ диктатора, услед чега је прећутао суштину сукоба и прогласио га за „борбу за демократију“. Проценивши да јој је Сирија геополитички важнија од Либије, ако ништа друго због базе у Тартусу, Русија није дозволила САД и њиховим савезницима да „легално“ интервенишу у Сирији, уложивши неколико пута вето на резолуције у СБ УН које би то дозволиле. У прошлости Американцима није било потребно одобрење СБ УН кад пожеле некога да бомбардују, али је Обама био тип председника који се у тако нешто не би упустио без довољно јаког повода. Тај повод нађен је тек у лето 2013. – након напада хемијским оружјем које је наводно починио Асадов режим, уследила је Обамина претња интервенцијом. Руси су ставили до знања САД да ће помоћи Сирији у случају интервенције, а затим понудили Американцима решење које ће спасти образ Обами након неостварене претње – одрицање Сирије од хемијског оружја. Асад је могао да одахне барем годину дана и учврсти своје до тада лабаве позиције у грађанском рату.

У 2014. се пак обелодањује оно што се и пре знало, али се о томе на Западу ћутало – да међу сунитима који се боре против Асада, ако изузмемо Курде као посебну страну, нису доминантни никакви прозападни борци за демократију, већ различите џихадистичке групе. Најјача међу њима је била тзв. Исламска држава. Американци ће лукаво искористити постојање ове организације као повод да интервенишу у Сирији и снажно помогну снаге предвођене Курдима и друге „умерене“ побуњенике. Резултат је био не сламање Исламске државе – иако је то био прокламовани циљ – већ угрожавање позиција сиријске војске, Асадовог режима и, на дужи рок – руске базе у Тартусу. Кад је Русија схватила да је враг однео шалу, решила је да у септембру 2015. директно интервенише у Сирији, да би ојачала сопствену и Асадову позицију у рату. У томе је до сада, у строго војном смислу, била прилично успешна. До краја 2016. пало је јако упориште побуњеника у Алепу и постало извесно да они не могу самостално да остваре војну победу против Асада. У међувремену су и Турци легли на руду – извинили се за обарање руског авиона и престали да играју у истом табору с Американцима. У 2017. Исламска држава је највећим делом поражена, а Асадова власт проширила се до Еуфрата. У 2018. кренуло је заузимање преосталих побуњеничких енклава у централној Сирији, те је постало само питање времена када ће антиасадовске (самим тим и антируске) снаге бити у потпуности потиснуте ка периферним деловима земље. Американци су двапут бомбардовали сиријску војску као одговор на наводне хемијске нападе, али се због руског присуства нису усудили на опсежнију акцију која би имала шансе да промени стање на терену.

Кад све ово знамо, у чему је онда проблем, зар није очигледно да Русија добија рат у Сирији? Није. Проблем је најпре у 500 хиљада мртвих и неизбројаним милионима избеглих и расељених грађана Сирије, разореној и дугорочно подељеној земљи, уништеним културно-историјским споменицима, мигрантској кризи која је захватила Европу. Све се ово могло избећи да је Русија на време поставила победу у Сирији као ратни циљ. Овако испада да је Либија, у којој Русија није уопште реаговала, боље прошла, барем када је реч о броју жртава, избеглих и разарањима. Строго ограничени рат, за који се Русија определила, испоставио се као најгора опција. Неко ће рећи – али шта Русију брига за сиријске жртве, она гледа свој интерес. Тачно, али га неће остварити тако што ће својим уласком у рат изазвати мржњу већинског (сунитског) становништва против себе, а без да га потпуном победом натера да схвати да је погрешило што је кренуло у рат за својим екстремним вођама. Имала је Москва неколико прилика да одлучније делује у Сирији. Могла је већ на почетку, док је Запад био заузет својом интервенцијом у Либији, да сама интервенише у Сирији и реши сукоб пре него се распламса. Могла је то да учини 2013-2014, под истим изговором као што ће 2015. – борбе против џихадиста – али пре него Американци започну сопствену интервенцију. Могла је да казни Турке за обарање авиона тако што ће у потпуности елиминисати њихов утицај у Сирији, а не тако што ће им за једно извињење дати позамашно парче територије на северу – које у овом тренутку укључује и град Идлиб, само залеђе Латакије (где је руска авио база) и стратешки важан део аутопута Дамаск-Алеп. Могла је да обори који израелски авион, а не да на највећи руски празник прима Нетањахуа у Москви у исто време док се Израелци хвале да су погодили руски ПВО систем. Коначно, на Трампово крезубо режање, могла је да покаже зубе и оствари претњу свог амбасадора у Либану. Уместо свега тога, Русија се определила за реактивни приступ – чекање да противник повуче први потез, па да онда одговори линијом најмањег отпора. То није пут ка победи, већ у најбољем случају још једном замрзнутом сукобу. Који би, истина, Русији оставио утицај на већем делу територије Сирије, добрано испражњеном од сунитског становништва, барем док је у милости Турака да јој дозволе пролаз кроз мореузе.

ПОРАЗИТИ ИДЕОЛОГИЈУ ИЗУЗЕТНОСТИ
Ово није злонамерна критика Русије, нити њеног актуелног руководства, већ конструктивно саветовање. Русија се данас бори за исправан циљ – одбрану сопственог статуса и самосвојности од новог покушаја једне силе да овлада светом, у лику америчког либерално-хегемонистичког подухвата. Тај циљ одавно више и није само руски, већ општечовечански. Око тог циља не сме да буде компромиса – докле год САД буду инсистирале на својој идеологији изузетности и на основу ње полагале право на светско господство, ништа мање од потпуне победе над том идеологијом није опција за трајну безбедност Русије, нити било кога ко је угрожен од америчке хегемонистичке политике. Како то постићи, односно шта би био извор те идеологије данас? Повољна околност је да ни саме САД још од краја Другог светског рата наовамо нису водиле ниједан рат до потпуне победе, што им и Луис спочитава, али не каже да је то зато што се не боре за исправан циљ. Овим смо се и ми Срби окористили – Дејтонски споразум и Резолуција 1244 су два компромиса настала као директна последица тога што нас Американци никад нису до краја победили, па отуда и њихове вишедеценијске муке да нам у миру наметну оно што су ратом пропустили. Каткад би овакав приступ одвео Американце у јасан пораз – Вијетнам је најбољи пример. САД су тамо изгубиле јер њихово становништво није више било вољно да подржи морални основ борбе у којој је погинуло на десетине хиљада америчких војника. Вијетконговци су ударили на извор те воље – онемогућили су „изградњу државе“ у Јужном Вијетнаму и демаскирали пред светским и америчким јавним мњењем двоструке стандарде Вашингтона – с једне стране осуђивао је совјетско наметање поретка источним Европљанима, а са друге исто то радио у Јужном Вијетнаму. Но, амерички двоструки стандарди у више наврата пролазили су и пролазе и након Вијетнама – јер се у међувремену догодила технолошка револуција у наоружању. Америчка војска створила је мит о непобедивости и недодирљивости, могућности да противника каткад порази и без контакта. Америчка јавност више се не суочава као у Вијетнаму са десетинама хиљада жртава, па су протести (са евентуалним изузетком ирачког рата) против каснијих америчких агресија релативно млаки.

Управо тај мит – о технолошкој супериорности америчког наоружања које им омогућава да ратове воде попут полицијских акција – јесте данашњи извор њихове идеологије изузетности, која храни хегемонистичку политику и мотивише америчке агресије широм света. Није у свим примерима из Луисове књиге победа захтевала да агресор безусловно капитулира и буде окупиран. У примеру победе Грка над Персијанцима било је довољно уништити персијску флоту, као извор мита о незаустављивости експанзионизма персијских царева, да Персија више никад не нападне Грчку. Да би амерички народ запитао свој естаблишмент „за чије бабе здравље бомбардујете Сирију“, најпре треба учинити да то бомбардовање осете по џепу, кад се неколико невидљивих авиона сруши, а носач са кога су полетели потоне на дно Средоземног мора. Русија то може – повода јој од доласка Трампа не мањка – а да ли сме? Па, политика попуштања Хитлеру показала је да ако не смеш да се супротставиш агресору док можеш, мораћеш када не будеш могао и када потпуна победа буде захтевала много веће жртве.

Страх од нуклеарног рата да се одлучније делује у Сирији није оправдање, јер постоји логика сигурног узајамног уништења, а поготово нико није луд да први употреби нуклеарке због сукоба који се одиграва хиљадама километара далеко од његове територије. Санкције такође нису оправдање, јер је одавно познато да руска економија не стагнира због санкција, већ због технолошке заосталости у коју је гурају корупција и робовање неолибералним начелима. Економска слабост не може да буде изговор за војно-политичку инертност, напротив – Русија је кроз историју небројено пута управо компензовала своју економску немоћ одлучним војним и дипломатским акцијама. Али хајде да замислимо да све ово није тачно, те да Русија заиста нема капацитета да се упусти у борбу до победе против америчког империјализма и његових сатрапа. Ако је тако, онда не треба ни да настоји да буде велика сила, самим тим ни да започиње ратове које не може да добије. Боље онда да палицу отпора америчкој хегемонији препусти некоме ко има економску основу за то – рецимо Кини. Фјодор Лукјанов још у време заоштравање украјинске кризе пре четири године суштински тачно оценио да Русија зна шта жели, али нема јасан план како то да постигне. Крајње је време да такав план направи, нарочито сада након што је Владислав Сурков признао да је визија Русије на Западу дефинитивно потврђена као илузија. Победа, или ништа.

Владимир Трапара

Извор: unwrappingtheessence.comstandard.rs

Advertisements