Фото: Daniel Biskup/laif
Фото: Daniel Biskup/laif

Култ покојног премијера Зорана Ђинђића не јењава ни годинама након убиства – додуше, ретко ко се више сећа политичког деловања и прагматизма страдалог председника владе, али он живи као симбол другосрбијанаца и мит либералних кругова, који тврде да је овај „визионар“ покушавао да раскрсти са националном и ретроградном Србијом и да је зато убијен.

Фото: Daniel Biskup/laif
Фото: Daniel Biskup/laif

Чињенице из живота и деловања Ђинђића које је тешко или готово немогуће побити, ипак, тврде другачије – чак напротив, оне потврђују да би се Ђинђић гадио и са подозрењем данас гледао на оне који баштине његово име и славећи наводни му аманет покушавају да га представе као борца против српских традиционалних вредности.

Свако парче власти којег се у каријери дограбио, Ђинђић је користио за управо супротно: промоцију једне национално свесне, будне и традицији окренуте Србије. На крају крајева, свој кратки градоначелнички мандат у престоници после студентских протеста 96/97 Ђинђић је започео управо симболичним скидањем симбола у који се либерални кругови, невиђеног ли парадокса, куну – звезде петокраке, уклањајући тако црвени јарам са српског народа.

Његови национални иступи нису ретки ни пре тога – док се његови „наследници“ извињавају и клањају по региону, Ђинђић је на сукобе у региону гледао другачије. Тако је у јеку Олује поручио неодлучним властима у Београду:

– Ако наша војска са својих 100 или 200 мигова не може да избомбардује хрватску артиљерију која пуца на српске избеглице, онда се треба упитати шта ћемо да радимо сутра ако Албанија постави ултиматум за Косов – рекао је Ђинђић и тако већ тада показао његов став о јужној покрајини, коју његови идолопоклоници и „баштинари“ масовно називају „суседом“.

Док они који покушавају да од бившег председника ДС-а направе оно што није био, у његово име генерала Младића називају кољачем и злочинцем, а РС геноцидном творевином и „Републиком Шумском“, Ђинђић је за живота имао посве другачије мишљење, о чему сведочи и Видовданска честитка из 1994. године.

– Поштовани господине генерале, У име свих чланова ДС и моје лично име свим војницима, подофицирима, официрима и вама лично честитам Дан Војске Републике Српске. Војска РС је настала у рату за слободу и пример је како једна мала, али народна војска може успешно сачувати државу и заштити народ. Без обзира на мировне преговоре, чији усвех сви желимо, нама је потребна снажна војска, како би друга страна одустала од намере да настави рат – написао је Ђинђић генералу Младићу.

Ту се, очигледно, не завршава веза Младића и Ђинђића, пошто је у сведочењу у процесу за скривање генерала, пред судом 2006. године поткуповник ВЈ Србољуб Николић изјавио да су о томе где је Младић знали многи политичари, укључујући и Ђинђића и да су му омогућавали да се крије у војним објектима. О овоме постоје стенографски записи са суђења.

У периоду када је био човек број један српске Владе, Ђинђић је такође покренуо низ национално одговорних потеза, којих би се данас они који га као „Зокија“ узимају у уста редовно згражавали до изнемоглости: вратио је веронауку у школе и амбициозно покренуо пројекат изградње Храма Светог Саве, за шта је дефинитивно најзаслужнији.

Коначно, широј јавности је изузетно познат последњи интервју Ђинђића, за који многи верују и да му је дошао главе, када је у камеру поручио да се неће одрећи Космета и да неће препустити српску јужну покрајину нарко дилерима, терористима и трговцима органа.

Томо Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ.РС

Advertisements