Теодор Јанковић-Миријевски је био познати српски филозоф, педагог и реформатор школства. Као једна од најученијих особа међу Србима у касном 18. вијеку, Миријевски се дотакао и питања реформе језика, тачније позабавио се како смањити јаз између народног и црквеног језика, те како се одбранити од латинизације. Миријевски је бранио ћирилицуговорећи да би укидање ћирилице имало негативан утицај на државу, трговину и омладину. Миријевски је имао аргумент да би наметање латиница имало негативан утицај на статус Аустријске монархије међу православним народима на Балкану. Тачније, он је о томе писао овако: ако би Аустрија наметнула латиницу Србима који живе у њеним границама, то би за посљедицу имало да Срби ван Аустрије престану Аустрију да сматрају државом спаса. Самим тиме, они би се окренули од Аустрије и тражили спасење негдје друго, очито алудирајући на Русију. Затим, Миријевски је изнио тезу да би увођење латиницу отежало трговину са балканским народима, који су већином били православни и користили ћирилицу. Миријевски је такође тврдио да би увођење латинице непотребно оптеретило омладину која би морала да учи потпуно ново писмо.

Али, доста интересантније су његове идеје везане за реформу језика. Миријевски је константовао да Срби уствари имају 3 верзије језика: црквени, грађански и народни. Миријевски је знао да између црквеног и народног језика постоје разлике, те је наш језик упоредио са грчким у којем су такође постојале разлике између народног језика и старог језика. Али, иако је Миријевски схватао потребу да народ разумије црквени језик, исто тако се плашио да би се увођењем народног језика изгубило право значење старих књига. Народни језик Миријевски није сматрао подобним за основу књижевног језика. Зашто? Једноставно. Није постојао само један српски народни језик. Тако су рецимо Срби на граници са Аустријом имали много мађарских ријечи, док су они Срби који су живјели јужније, имали доста турских ријечи, а они из Далмације су имали талијанизме. Зато је Миријевски изнио компромисно рјешење, да књижевни језик буде грађански језик аустријских Срба. Грађански језик није био толико другачији од народног, тј. разлике су биле у завршецима глагола и у изговору. Али, постојао је само један грађански језик тј. боље рећи грађанско нарјечје. Миријевски је сматрао да би увођењем грађанског језика било избјегнуто потенцијално губљење значења старих књига, а у исто вријеме би се црквени језик приближио народном.

Извор: Историја Срба

Advertisements