Заједничко им је да га не познају, али он више, као он и није толико битан – заправо, његова биографија, лик и дело, постају потпуно безначајни и ирелевантни. Не, одавно је прерастао у мит, којим једним плаше и машу, а други га се плаше, стварајући од њега комбинацију ововременог Аркана, клона Легије, по делу побратима Јовице Станишића, двојника Марка Милошевића и копију сина каквог афричког диктатора ханибалских навика, у најмању руку.

Тако смо, вала, могли сазнати свашта: Брнабићева је Александров фикус, а Александар је његов фикус – он поставља, одређује, управља, смењује и унапређује. Он рекетира, пљачка, уцењује, он предводи криминалне кланове, шверцује дрогу, доводи Арапе. Његово име се не изговара. Макар не гласно.

Јасно је, дабоме, да се ради о, како тврде другосрбијанци, владару и власнику Србије, Андреју Вучићу – брату премијера. Како ствари, заправо, функционишу? Не постоји кафана, пијаца или кладионица у Србији, где једном није споменуто његово име и где неко није потврдио да „проверено“ и „сигурно“ зна за неку нечасну работу иза које стоји баш Андреј, баш лично.

Додуше, у свакој тој причи, недостаје једна ситница звани докази, али кога то више занима – механизам у оваквим случајевима је јасан, нарочито онима који те приче пишу, баш као што је и нама јасна њихова намера. Имао сам, својевремено, у крају једног пријатеља (имам га и даље), жестоког момка. Поделио је пар шамара локалним клошарима, ту и тамо у граду одреаговао на неправду и кренули су да се испредају митови – тако сам, у свега недељу дана, сазнао да је разоружао осам наоружаних Никшићана, да је украо градскиа аутобус, да је натерао читаву дискотеку да легне на под, да је прозвао најжешће фаце града на ферку истовремено, али оне нису смеле да се појаве, и тако даље. И све би то, дакако, било лепо, да тих седам дана није махом седео са мном, мирно, у кладионици и убијао доколицу уз „Јеленка“, разговор и бинго куглице, чекајући да програм извуче наших шест бројева.

Али, то више није ни битно – мит је створен, а једном када настане, он расте до фантазијских висина, премашује Марка Краљевића и као такав живи, а његова истиност се никада не доводи у питање. Ако неко и посумња, увек ће се наћи неко ко је „видео“, „чуо“, „зна“, „рекао му другар“, „био тамо“ или поставити једноставно питање: „Будало, знаш ли ти ко је он“.

Сваки мит, има неки циљ – на крају крајева, да нема косовског мита, не би било ни Србије, а ’99-те би вероватно капитулирали после два дана. Нисмо, са опроштењем, јебали смо НАТО добра три месеца, а могли смо још три, па још три…

Мит о Андреју Вучићу као криминалцу и убер управнику Србије, створили су они који добро знају шта са тим митом хоће – јер, у деликатном моменту за земљу, када се боримо за Космет, када јача пета колона и када се улажу милиони у оне који би да нас претворе у НАТО колонију, има ли шта потребније него дискредитовати власт? Како то урадити? Баш онако како су људи осетљиви: породица председника је корумпирана, обесна, криминална и бахата. Прича вешто пуштена, вешто пласирана и вешто остављена да расте.

Тако су Андреја који јесте прецртали, а Андреја који није створила пентагонска браћа Грим у крвавој бајци коју нам припремају.

Бајке нашег детињства завршавале су се са доброћудним „Лаку ноћ, децо“. Бојим се, међутим, да иза ове приче, стоји једна мало незгоднија варијација те поруке: „Лаку ноћ, Србијо“.

ПС: Знате ли, иначе, где ради тај премоћни Андреј? На истом радном месту, у истој институцији на Топчидеру, на којем је радио и годинама пре него што му је „бато“ дошао на власт. Толико

Томо Ловрековић

Advertisements