Над Србијом се, по свему судећи, поново надвија злокобна сенка драматичних догађаја који предстоје. Након што је амерички Савет за спољне односе у децембру ,,предвидео“ нове сукобе на Балкану, генерал Кертис Скапароти оценио српску популацију као најпроблематичнији фактор региона, а српски ваздушни простор био мистериозно повређен упадом неидентификованих дронова, опасно стање у којем се налазимо додатно је разјаснио и председник републике, који је признао да му је НАТО скренуо пажњу да би улазак Војске Србије на Косово и Метохију представљао ,,непријатељски чин“ према Алијанси. Вучић је, преносећи упозорење медијима, дословно рекао: ,,Ако покушате да уђете са својом војском и својом полицијом на Косово, НАТО ће то да третира као непријатељски акт“. С обзиром на то да су албански напади на Србе у протеклим недељама постали готово свакодневни, као и да постоје озбиљне индиције да би могли да ескалирају до погромашких размера, упозорење НАТО пакта практично значи да ће наша евентуална одбрана бити протумачена као непријатељски акт, па да сходно томе треба ћутке да прогутамо још једно етничко чишћење наших сународника. Другим речима, морамо да толеришемо још једну ,,Олују“, коју је, уосталом, Рамуш Харадинај и обећао у свом предизборном обраћању прошле године. А то је управо оно што је наш државни врх, након отмице Марка Ђурића у марту ове године, врло недвосмислено рекао да неће дозволити.

ЗАСТРАШИВАЊЕ СРПСКОГ РУКОВОДСТВА
НАТО очигледно покушава да застраши Вучића и остатак државног руководства Србије како би се држали пасивно пред новим страдањима српског народа и тако прекршили своје недавно обећање. То би драстично оборило рејтинг владајуће гарнитуре, дестабилизовало земљу и створило услове за смену режима кооперативнијим политичким елементима чије се груписање у неки нови ДОС већ одвија. У тако створеним условима, Србија не би била у стању да штити Републику Српску, па би се и она нашла на мети хибридне субверзије којом би била демонтирана и утопљена у унитарну БиХ. Крајњи резултат би била интеграција комплетног региона у НАТО и свођење Србије на изоловану, обогаљену државицу. Вашингтону се у свему овоме прилично жури, јер глобално геополитичко надметање за доминацију Евроазијом улази у критичну фазу у којој се не може толерисати постојање ,,џепова отпора“ у сопственој интересној сфери – којој Балкан, као уосталом и читава Европа, несумњиво припада из њихове перспективе. Није битно што је тај ,,отпор“ са српске стране минималан, битно је да он постоји у форми тенденција Београда да игра регионално значајну и колико-толико суверену улогу кроз вођење мултивекторске спољне политике у којој суверенитет није стопроцентно подређен интересима Вашингтона, што се, између осталог, испољава одбијањем увођења санкција Русији, одбијањем уласка у НАТО и јачањем војних капацитета.

Сачувати суверенитет, неутралност и Косово (што је све узајамно тесно повезано) било би неупоредиво лакше да смо протекле деценије посветили темељном наоружавању Војске Србије, уместо што смо их провели разматрањем питања шта ће нам војска и да ли уопште имамо непријатеље. Но, тако је како је, а ово ионако не би био први пут да неспремни ступамо на нову историјску раскрсницу. При томе је опасност која нам прети ипак мања него 1999, јер иако нема сумње да би НАТО третирао упад наше војске на КиМ као ,,непријатељски акт“, дискутабилно је да ли би то аутоматски значило и ,,рат са Алијансом“, како су то поједини сензационалистички медији интерпретирали. Но, кренимо редом.

Најпре, потребно је разјаснити да, ма какве претње и ултиматуми били упућени, Београд не сме и не може толерисати још једно етничко чишћење Срба. То је црвена линија и као таква мора да остане. У противном ће се исти рецепт примењивати и другде у региону, државне границе Србије биће додатно релативизоване, а српска државност ће доживети колапс. Уколико будемо нападнути, одбрана неће имати алтернативу. Када говоримо о Косову, она се може водити на различите начине, у зависности од интензитета претње. Основна претња јавља се у облику могућих напада албанске руље и мањих оружаних група у циљу застрашивања и протеривања преосталих косовских Срба, слично сценарију који је примењен 2004. Зато је изградња капацитета за самосталну одбрану косовских Срба од кључног значаја, и то пре свега у северној геополитичкој тврђави покрајине. Оптимално би било уколико би локални Срби били у стању да самостално одбију албанску агресију или макар да је доведу до пат позиције која би захтевала хитну дипломатску иницијативу и ново замрзавање конфликта. У том случају ангажман Војске Србије не би био неопходан, па НАТО не би имао повода за репресивне мере према Србији.

Иако је овакав сценарио једном већ уродио плодом (августа 2011, када је приликом офанзиве РОСУ ликвидиран припадник Енвер Зумбери, што је довело до повлачења агресора), њега у садашњем односу снага не би било лако реализовати, а након формирања тзв. ,,Војске Косова“ и увођења тешког наоружања у арсенал албанских сепаратиста, његови изгледи на успех биће још мањи. Због тога је вероватније да ће, уколико Приштина буде одлучно наумила да потпуно интегрише Север, интервенција Војске Србије бити неопходна.

У томе ће брзина и прецизност бити од кључног значаја како би се умањила опасност од реакције НАТО-а. То би подразумевало муњевиту неутрализацију ударних група албанских агресора, и то тек након што обим насиља достигне тачку у којој би се пред међународном јавношћу интервенција војске могла оправдати, након чега би сва дејства престала, а војска се повукла на почетне позиције. Брзина операције је важна како би се све завршило пре него што НАТО стигне да реагује, а прецизност како не би било евентуалне колатералне штете коју би албанска страна представљала као ,,српске злочине против цивила“, као и ради постизања снажног психолошког ефекта код сепаратистичких снага. Због тога је неопходно у нашим оружаним снагама развијати способност прецизног удара са велике дистанце (говоримо о више десетина километара) опремањем адекватним борбеним платформама и ,,паметном“ муницијом, чиме би могло да се избегне директно упућивање наших јединица на територију покрајине.

КАКО БИ РЕАГОВАО НАТО?
Коначно, треба бити спреман и на извођење операција реинтеграције делова покрајине у уставно-правни поредак Србије, односно на војно заузимање делова покрајине, уколико обим насиља према српском становништву то буде захтевао. Резолуција 1244 дозвољава присуство до 1.000 наших војника и полицајаца у покрајини, што иако је мало може бити довољно у критичним тренуцима, нарочито ако подразумева најелитније елементе наших оружаних снага. Говорећи о упозорењу које је добио од НАТО-а, Вучић је овим поводом напоменуо и да ,,велике силе не признају, односно немају намеру да уваже Резолуцију 1244“, па одредба о враћању 1.000 припадника српских снага безбедности у покрајину за њих нема снагу. Овакво понашање тих ,,великих сила“ добрим делом је омогућило и то што Београд до сада није нарочито инсистирао на пуном уважавању Резолуције 1244, подређујући косовско питање евроинтеграцијама. Ипак, без обзира на ароганцију дотичних ,,великих сила“, Резолуција 1244 брзо би добила на значају уколико би Београд конзумирао право на повратак својих снага у покрајину које му је њоме загарантовано, што би Русија и Кина несумњиво подржале у Савету безбедности, а могуће чак и поједине чланице ЕУ. Промена фактичког стања на терену приморала би и дотичне силе да промене свој резон и схвате да косовско питање није ,,готова прича“, као и да је Србија спремна на то да се свим средствима бори за своја права.

Ту долазимо и до главног проблема – како би НАТО реаговао? Вучић је рекао да би улазак војске био третиран као ,,непријатељски акт“, што су медији интерпретирали као ,,рат са НАТО-ом“. Али да ли је рат са НАТО алијансом заиста могућ? Ко би учествовао у њему? Италија са својом горућом политичком кризом? Шпанија која не признаје Косово? Мађарска која води свој мали рат против Брисела? Немачка којој пола авиона и тенкова није оперативно? Турска која жели руски гасовод и своје фирме у Србији? Како би владе европских НАТО чланица објасниле својим становништвима, све незадовољнијим стањем у ЕУ, да је потребно трошити новац, а можда и људске животе, на рат усред Европе поводом разлога који се не тичу њихове националне безбедности? И то због псеудодржаве која није члан Алијансе? НАТО више нема ни потребно јединство, ни потребну борбену готовост попут оне из 1999. како би могао да брзо реагује на српске кораке обнове територијалног интегритета. Исто тако, КФОР нема ни бројност, ни борбене капацитете, па ни мотивацију да се супротстави Војсци Србије уколико она уђе у покрајину да заштити становништво од албанских напада. ,,Велике силе“ које би то третирале као ,,непријатељски акт“ своде се на САД, Велику Британију и Француску, при чему је за Трампа и његову администрацију Балкан ,,задња рупа на свирали“ док размишљају како да изађу на крај са Ираном, Северном Корејом и Кином. На крају, иако то није од пресудног значаја, треба додати да као ни 1999, НАТО ни овај пут не би могао да добије резолуцију СБ УН за било какав војни ангажман против Србије.

НАТО би, дакле, имао доста проблема да мобилише своје капацитете за рат против Србије. Зато би се на наш ,,непријатељски гест“ претежно одговорило наоружавањем Албанаца и економским притисцима, а наравно и обустављањем сарадње са Алијансом у контексту Партнерства за мир, али то би био још и најмањи проблем. У том случају, постоје они који би наоружавали нас, постоје друге адресе за економску сарадњу и други војни савези за приступање. То указује на опасност од распламсавања посредничког сукоба на Косову, али мало је вероватно да би данашња Европа толерисала било какав дугорочнији сукоб у свом дворишту. Изгледније је да би се све завршило на сукобу ниског интензитета и замрзавању новог фактичког стања до даљњег.

Истина, борба би могла да нас скупо кошта. Како Србе, тако и Албанце који услед привремених предности не виде дугорочну опасност тога што се везују за некога ко је осам хиљада километара удаљен од њих. Ми смо умели да се за слободу боримо вековима против највећих светских тирана. Умећемо и још пар година против празних претњи империје у опадању.

Војислав Гаврлиловић

Извор: standard.rs

Advertisements