“Гледао сам их и дивио сам се. Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве коју оне не би могле да поднесу за своју отаџбину, То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, којима је отаџбина била преча од живота и које су бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт. Ја сам их гледао на ратишту са пушком и бомбом у руци. Гледао сам их у болницама у којима су на материнским и сестринским грудима привијале рањене јунаке, у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре… Није у то време било француског официра који не би радо у знак најдубљег поштовања положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом изазвале поштовање света…“, писао је француски књижевник и новинар Анри Барби који је извештавао светску јавност о Првом светском рату на балканским просторима и са српском војском прошао албанску голготу.

Иако је већ била стасала за удају, Ленка Рабасовић из села Биоске на обронцима Таре, недалеко од Ужица, уместо венчанице обући ће 1916. године комитско одело. Њен брат Цвија, демобилисан је 1915. године као неспособан за војну службу. Одмах по окупацији Србије, исте године, латио се оружија и формирао на Тари четнички одред са којим је бранио своје и околна села од злочина окупатора. Његова сестра Ленка у последњем моменту је избегла аустроугарским потерама, побегла у планину и прикључила се братовљевом четничком одреду. Брзо је научила да рукује пушком, ножем и бомбом и храбро се борила у свим окршајима са непријатељем. По потреби је, чак и прерушена, извршавала курирске задатке, по планини и по насељима под аустроугарском окупацијом. Одржавала је везу између четника и њихових јатака, помагача и агената на окупираној територији. Ленка је успела у ужичкој вароши да нађе учитељицу Љубицу Чакаревић, од раније познату по свом отпору окупацији, а знало се да су Љубичина браћа на фронту, а отац, такође учитељ, био је у Француској подучавајући избегличку српску децу. Тај сусрет Ленка је овако описала „ Плава, витка, лепа девојка, била је та Љубица Чакаревић, кад сазнаде ко сам, скочи и полете да ме грли: „Ленка јунак, Ленка са Таре, ти правиш чуда на тој планини. Наша војска спрема пробој Солунског фронта, издржи још мало. Ти си прави ратник, о твојим делима ће се уз гусле певати…“ касније сам о Љубици сазнала да у време окупације није хтела да ради као учитељица, да се убрзо након нашег сусрета пробила до Солунског фронта, нашла браћу, и учествовала у пробоју. После недељу дана сазнала сам да су ми обе сестре биле пуштене из затвора, трговац Пржиљевић је успео да поткупи Швабе, али истог дана нашег оца одвели су у логор у Мађарској, био је у Нежидеру, није се никада вратио…“

Ленка је преживела једно тешко рањавање, али је ослобођење 1918. године дочекала са пушком у руци. Брат јој је јуначки погинуо у једној борби на самом крају рата.
Ленка је у рату изгубила оца и браћу Владислава и Цвија. Друга двојица браће, Божо и Нешо су преживели, са тешким ранама. После две године удала се за Малишу Рабасовића и наставила живот у Мачванском Прњавору. Изродила је пет кћерки и два сина, добила 14 унука и 10 праунука.

ИЗВОР

Advertisements

Оставите одговор