Јован Јовановић Змај, велики српски песник, рођен је 6. децембра 1833. године.

Јован Јовановић, познат у дечијем свету као чика Јова Змај, несумњиво је један од најомиљенијих и најпопуларнијих дечијих песника код нас.

Студирао је правне науке и медицину, а као лекар радио је у Новом Саду и широм Војводине. У Београду је једно време био драматург Народног позоришта, потпредседник Српске књижевне задруге и почасни члан Српске академије наука. Био је уредник више књижевних и дечијих часописа и листова, а по једном од њих добио је песнички надимак Змај.

Датум рођења Јована Јовановића обележава се као Дан „Змајевих дечијих игара“.

Песму “Светли гробови” Јован Јовановић Змај је написао недуго после смрти његовог дугогодишњег пртијатеља Ђуре Јакшића. У њој је изразио веру у напредак, стваралачка повезаност међу генерацијама и неуништивост животних идеала кроз јединство живота и смрти, гроба и колевке. Нагласак је песме на улози великих људи у вечној тежњи човечанства према вишим циљевима и њихови светли гробови.

Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај’ на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј’ земља ком се ходи;
Гробље ј’ вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј’ спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј’ то гробље —
Ал’ је и колевка.
Нема броја ни имена
У висини звездам’ свима,
Камол’ броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј’ тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил’ је свећа, ил’ је име светло,
Ил’ су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мис’о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ’ се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ’ једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ’ само једној мети.
Па се тако светли млази –
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пеп’о кој’ му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.
Ко с’осврне да погледи.
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј’ живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив’о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни’,
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш к’о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слег’о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л’ ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош’о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој’ би смели” —
— „Ал’ вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” –
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!
Око сваког светлог гроба
Прикупљ’о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал’ је син’о гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П’ онда горе, п’ онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум’у се.
Да л’ то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с’ купе
Око гроба Ђуринога!

Advertisements