Пре нешто више од годину дана објавили смо појављивање првог билијара на нашим просторима и он је прво стигао на подручје Србије, а потом и на подручје Црне Горе. Код скија је супротно и оне се у Србији појављују тек 1922. године у зимско-планинској секцији Српског планинарског друштва, а у спортском смислу тек 1929 године, када је на Авали одржано такмичење у смучарском трчању на 8 Км. Тада су падине Авале, Кошутњака, Бановог брда били терени где су скијали Београђани. Од 1935. године, када је Српско планинарско друштво саградило дом на Копаонику, смучари Београда га свесрдно користе, и све до марта 1941. одржавају се такмичења. Зимско спортски савез Београда је основан 1931. год, а до 1941. у спортским клубовима у Београду оснивају се смучарске секције: Север, БУСК, Југославија, СОКО, Удружење студената – планинара. У брдовите пределе Црне Горе скијање се појављује много раније, чак 30 година. Њу прати и веома занимљива, по мало и комична прича.

Прича почиње крајем 1892. године, када у Котор, долази млади норвешки официр, жељан авантура и путовања у непознате крајеве. Сместио се у хотел „Граз“ и одмах почео да се распитује за ловћенске падине и планински део Црне Горе. Одвраћали су га, јер је била жестока зима, али, ипак, он првих јануарских дана 1893. крене. Пронашао је младог и јаког водича, извесног Јова, организовао караван који ће му носити повећи пртљаг и узаним стазама уз ловћенске серпентине кренуо ка Његушима. Све је он то касније описао у својој књижици „Скијама кроз Црну Гору“, која је прави библиофилски раритет.

За дана је прошао три – четири његушка засеока и одморио у кући свог водича Јована на Његушима. Како је то био обичај у ондашњој Црној Гори, у коју су странци ретко долазили, у Јованову кућу су нагрнули радознали Његуши, углавном виђенији људи, достојни да се представе једном страном официру. И ништа их код њега није толико изненадило као пар „штица“, заправо скија које су први пут видјели, али нису знали чему служе. Одмах ујутро, чим је свануло, на једној низбрдици покривеној снијегом, пред мештанима, стасити Норвежанин је демонстрирао стајање на скијама, а затим са њима сјурио низ падину.

„Ово је ђаво на штицама“, говорли су одушевљени посматрачи. Црногорци не би били оно што су да одмах нису пожелели да и сами пробају вожњу на овој чудној направи. Било је падања, смеха, подврискивања, али за кратко време неколико младића са Његуша успело је да се на скијама сјури низ долину.

Након два-три дана Ангел је кренуо ка Цетињу, јер је желео да упозна Црну Гору о којој је доста сазнао из путописа др Хасерта и Фрилеја који су били преведени на његов језик. На жалост Његушана Хенрик Ангел се са својим караваном запутио ка Цетињу. Пружила му се прилика да испроба своје умеће на скијама низ ловћенске падине. Сјурио би се низ брдо и ту чекао своје пратиоце. И тако све до престонице.
Један младић, који га је приметио како јури на чудној направи, дотрчао је до тадашњег уредника „Гласа Црногорца“ и рекао му: „Видио сам самог ђавола како се спушта на штицама низ планину, а за њим остаје снијежна прашина…“

Прво познанство на Цетињу млади Норвежанин је успоставио са једним Французом, савјетником на црногорском Двору. Он му је донекле објаснио многе појединости о Црној Гори, њеној славној историји, обичајима и животу овдашњих људи. У својој књизи „Скијама кроз Црну Гору“, Ангел тврди како су Црногорци прави мајстори у спорту, а највише га је изненадило што је у малом Цетињу видио атрактивна клизалишта каквих је било мало у Европи. Тврди, да су његови познаници знали да баратају са лоптом, били су одлични тркачи, а познавали су и друге спортове. Описао их је као снажне, витке и издржљиве људе. „Нисам их могао стизати када би кренули да се пењемо ка неком планинском врху!“. Описао је и такмичење које се одржавало једном годишње и да победник није добијао никакве награде, али је до следећег такмичења био идол у свом крају. Сва та спартанска надметања Ангел је доживио у Црној Гори три године прије него је у Атини одржана прва Олимпијада. Када је до књаза Николе дошао глас о чудном туристи, који на даскама лети по снијегу, позвао га је на двор, а потом су изишли на један обронак да му Ангел покаже умијеће на скијама. Књаз је био толико одушевљен да је одмах из Беча наручио десетак пари за своје официре. Након тога је наредио племенским капетанима да госта из Норвешке упознају са свим крајевима његове државе. У Никшићу је Ангел извео неколико бравура пред мјештанима, који су били толико одушевљени, да је месни столар већ сутрадан направио први пар скија. То су биле прве скије направљене у Црној Гори. У Централној библиотеци на Цетињу чува се примерак ове ретке књиге чији је аутор норвешки официр Хенрик Ангел који је донео прве скије, које су се након његовог одласка могле видети на многим местима у Црној Гори.


Веома је занимљиво истраживање касних седамдесетих, акције под називом „Сви на снег“. Веровали или не, скијашки најписменија популација на територији бивше Југославије, после Словенаца, били су Војвођани! Једно од места на којем су усавршавали своје смучарско умеће свакако је била и Фрушка гора, где је права атракција био импровизовани ски лифт, инжењера Лазара Киселичког. Овај ски лифт заправо је био „пруређени фића“ (НС 736 – 92)!

Advertisements