Недавна најава увођења универзалног или загарантованог личног дохотка у више европских земаља изненадила је само оне којима су до сада упорно измицали темељни постулати модерне економије, што укључује и највећи број српских економиста неолибералне провинијенције. Наведена мера представља својеврсни знак времена – отрежњујући, колико и упозоравајући и само на први поглед дубоко у супротности с владајућим економским поретком. Ова мера је знак да су се неолиберална догма и реалност разишле, наравно под претпоставком да су икада и биле у вези. Да је тренд глобализације с вртоглавим растом приватних корпоративних профита и утицаја, као и парараленим опадањем моћи националних држава донео обећани просперитет, предлог наведене мера никада не би угледао светло дана.

Очигледно је да су ствари кренуле по злу, будући да универзални лични доходак по својој природи као мера социјалне политике стоји у оштрој супротности с метастазираним Лесе Фер капитализмом, чији се вокабулар састојао искључиво од термина попут – лични интерес и лична одговорност. Без уплитања државе, наравно. Фактографија каже да данас 1% људи поседује 50% богатства. Да није било никакве нове вредности сведочи чињеница да су се углавном обогатли они који ништа не прозводе, нити стварају, а то су власници финансијског капитала, у распону од посредника, банака до инвеститора и осталих шпекуланата. Новац као средство контроле, полуга друштвеног утицаја и социјалног инжињеринга, функционише све док објекат утицаја, тј плебс, има реално очекивање, па чак и страх да му новчани приходи могу бити увећани или смањени. Међутим, када схвати да му доступна колична новца више не гарантује чак ни основну физичку егзистенцију, он почиње да игнорише претње и тражи решења. Претње економском егзекуцијом класи која практично нема ништа и која је у финансијском смислу мртва обично не дају жељене резултате, јер је мртваца најтеже убити. Но, оно што “власнике утицаја” брине јесте пре свега стварање нових социјалних структура, далеко испод радара постојећег, новцем котролисаног система. Нови модели организовања, утемељени на вредносним системима створеним у стању монетарне хипоксије, представљају далеко већу опасност по владајућу догму. Преживеће само они модели који буду имали високу способност организовања заједнице и низак вредносни праг спрам егзистенцијалног условањавања.

Систем линеарног опорезивање кроз ПДВ и акцизе, који нпр. у Србији генерише готово 80% буџетских прихода, пре је узрок него решење, јер порезом на векну хлеба исти износ плаћају и бескућник и власник у транзицији стеченог богатства. Поистовећивање новца као апстракције са реалном нутритивном вредношћу хлеба, довело је до тога економија почне да производи фиктивне билансе и цифре, уместо реалног производа, нужног за одржање живота. Да се новац не једе, знају и ватрени пропоненти убрзане монетаризације, будући да им се после напорног радног дана никада није догодило да у ресторану наруче проценат раста економије уместо бифтека или информацију о години бербе без да су окусили само вино.

Српска лига предлаже да се, по угледу на друге земље, у Србији уведе систем универзланог основног прихода који би се редовно исплаћивао сваком грађанину, без обзира на његов социјални статус, све са циљем да се измени постојећи облик социјалне заштите и створи један новији и ефикаснији који ће утицати на смањење незапослености и сиромаштва у држави.

На овај начин ће се остварити праведнија расподела средстава јер ће финансијску помоћ добити они којима је најпотребнија, док ће се с друге стране остварити вишеструки позитивни ефекти, попут подизања нивоа образовања становништва, побољшања услова и квалитета рада, смањивања економских миграција и повећања економске активности.

Постојећи концепт социјалне заштите је превазиђен и се њиме дуготрајно не решава се проблем сиромаштва у нашој земљи јер већина људи не може да живи од тих примања, нити су мотивисани да направе неке промене у свом животу, по питању образовања или запослења, зато је потребно да се направи искорак и искористе искуства Финске, Бразила, Шкотске тако што ће се новац намењен за социјална давања, укључујући и додатна средства, прикупљена од опорезивања, преусмерити ка основном приходу, захваљујући коме ће се превазићи не само проблем малих пензија и плата, већ и висока стопа незапослености, пошто ће грађани бити заинтересовани да зарађују више, када су задовољили своје основне потребе за живот.

Уместо стотина милиона евра годишње, потрошених на бесмислице попут развоја људских права, борбу против насиља, интеграцију мигранта, имплементацију култултурих политика или побољшање услова живота паса луталица, није ли логичније тај новца усмерити у стварање реалних добара. Ако је већ неко у дилими шта чинити, било би пожељно да косултује поменте псе луталице, јер чак и они знају да је увек боље имати кост, него право на кост. Важно је напоменути да се до 2020. године очекује имплементација основног прихода у великом броју држава света, што може бити добар сигнал и Србији да се прикључи тим променама и у складу са својим економским могућностима започне примену тог модела који ће бити замена за досадашњи превазиђени систем социјалне заштите.

Александар Ђурђев, председник Српске лиге

Advertisements