Реч бадњак (Санскрит: बाधन (baadhana) = напад, уклањање, противљење, отпор…), има више сличних значења. Ова набројана су довољна да појаснимо о чему се ради. Наиме, у незнабожачко вријеме, наши преци су разним деловима циклуса године давали својства богова. За њих, најважније је било изаћи из зиме, започети циклус лакшега преживљавања и веће сигурности. Сунцу које се поново уздиже у нови годишњи циклус (том њиховом ’’малом богу’’ који се тек рађа (деминутив ’’богићу тј. божићу’’) требало је ритуалом помоћи да се роди и ојача. Пошто је током зиме непосредно пре зимског солстиција, угао између тачке изласка и тачке заласка сунца био најоштрији, тј. те тачке биле су најближе, они су веровали да сунце упада у неку дубоку посуду из које тешко излази на небо. Једина таква посуда у то вријеме био је ’’бадањ’’ или ти храстова каца (рецимо у Херцеговини се и сада тако зове, као и многе дубодолине које на ову посуду подсећају). Због тога су они палили храстово, или церово дрво, да би на тај начин помогли ’’богићу’’ да се роди, тј. да бадањ буде плићи. Дакле, као што горе наведена Санскритска значења речи бадњак говоре, они су се паљењем градивног материјала од кога је саздан бадањ противили зими, мраку и несигурности, пружали јој отпор, помагали паљењем ватре сунцу да надвлада зиму и мрак. Ми смо, хвала Богу, просветљени Христом, Истинским Сунцем Правде, разагнали трабуњање незнабоштва. Стога, за нас хришћане, пламен и топлота бадњака, треба да представљају осетљење и припрему топлог дома, да у њему дочекамо Рођење Богомладенца Христа, који је порушио бадањ ограничења и условљености и из таме смрти нас позвао у вјечну свјетлост. На бадње вече, наравно, као и увек, а по речи Христовој, треба бдети, јер ’’…не знате дана ни часа (Мат. 25, 13). Ипак, не би било у реду да речима дајемо значења која им не припадају, јер би то била лаж, а наш Бог је Истина.Не могу се никаквом неистином, ма како питка и безазлена, те из добре намере изречена била, објашњавати истине вере, јер: ’’ Како ли се слаже Христос с Велијаром?’’ Кор. 6, 15 Ето укратко. Ваљда је довољно?

Страхиња Јањић

Advertisements