Носачи НАТО авиона 1999. године покушали су да уплове у луку на Kрфу, али становници острва показали су војницима да неће дозволити да авиони одатле полећу у бомбардовање наше земље; било је то други пут да Kрфљани нису ћутали.

Ништа, кажу, земљу не чини тако пространом као пријатељи у даљини; они стварају географске ширине и дужине. Имала је Србија времена, читав један век, да се увери у право пријатељство становника Kрфа. Први пут, кад су наше изнемогле претке, после преласка Албаније, 1916. године раширених руку дочекали на свом зеленом острву. Други пут, 1999. године, када је већина Срба знала да ћемо се након бомбардовања мање сећати шта су радили и говорили наши непријатељи, а више памтити ћутање пријатеља. Наравно, када је било најпотребније – неки Грци, Kрфљани нарочито – нису ћутали.

Било је и у свету оних који су се бомбардовању противили, осуђивали га протестима, иступима у јавности, вапајем да читав један народ никада и ни за шта не може бити крив. Грци су отишли – и корак даље, јер су протести у Атини, испред америчке амбасаде, у априлу те 1999. године, прерасли у прави рат са полицијом на градским улицама у центру грчке престонице.

Америчку амбасаду у Атини у то време чувало је тзв. осам прстенова полицајаца. Учесници демонстрација, које су окупиле на десетине хиљада људи, пробили су свих осам, чак и пуцали на полицију. Протести су организовани и у Солуну, а протестовали су, очекивано и становници Kрфа. Жељко Поповић, власник „Српске радње“ у граду Kрфу на истоименом грчком острву, где живи већ више од две деценије, одлично се сећа тих дана.

„Биле су то највеће демонстрације које сам икада видео, али слика са њих није приказивана на телевизији. На Kрф су дошли амерички носачи авиона са којих су се искрцали њихови маринци препуни новца, који су били вољни да троше на острву, али Kрфљани су их непријатељски дочекали. Био сам у групи која није ни стигла да приђе маринцима, јер су их гневни Грци, чим би војници ступили на копно, бацали назад у море. Била је то општа туча, међународни инцидент, који су грчке власти успеле да заташкају“, каже Поповић.

Сви острвљани који су могли, дошли су у град Kрф на демонстрације против бомбардовања Србије. „Kада је почело бомбардовање Србије, било је природно да се побунимо, да дигнемо глас, због тога што су НАТО носачи авиона покушали да се искрцају на Kрфу. Сачекали смо их и поручили им: „Идите одавде, не желимо ваше бродове! Идите са Kрфа!“ Цела Грчка била је подигнута на ноге! Јесу биле највеће те демонстрације у Атини, али најемотивнији су били протести Kрфљана, острва које чува успомену на херојство српске војске с почетка 20. века“, писао је 1999. колумниста локалног листа на Kрфу.

Демонстрације које су солидарни Грци организовали у знак противљења бомбардовању Србије, пратили су и митинзи подршке српском народу. Највећи митинг одржан је 26. априла 1999. године на тргу Синтагма у Атини. Предводио га је чувени грчки композитор Микис Теодоракис. Он је почетком 70-тих година био вођа покрета отпора против профашистичке војне хунте у Грчкој.

„Јуче, у Вашингтону, Уједињене нације потписале су смртну пресуду. Потписано је убиство међународног права. Јуче је у Вашингтону потписан закон џунгле и право јачег. Сједињене државе сада заједно са европским земљама могу да суде, пресуђују и кажњавају све оне који мисле. Сви они који мисле не уклапају се у њихове планове. Није претерано рећи да ће нам требати нова топла средњовековна одећа и обућа, памучни шалови и рукавице.

Ново ледено доба долази!“, поручио је Теодоракис. Kрфљани су недељама, током трајања бомбардовања, прикупљали помоћ и слали је у братске градове Београд и Kрушевац: Из Грчке ниједан НАТО авион није полетео на извршење задатка који би подразумевао бомбардовање братске Србије, нити би то ико у Грчкој дозволио.

„Ми стојимо поред жртава наше српске браће и желимо да наша песма нађача звук сирена које плачу и фијук ракета. Србијо, данас певамо за тебе! Хајде да сви заједно гласно певамо да нас чују. Ми смо уз вас! Будите храбри! Правда је на вашој страни, правда на крају увек победи. Рекао бих да певамо да нас Европљани чују, али бојим се да је то губљење времена. Већина њих тамо горе је потпуно слепа и глува“, изговорио је на већ поменутом протесту 26. априла Микис Теодоракис, пре него што је са осталим музичарима на бини извео песму „Ена то хелидони“ („Једна ласта“).

Грађани Србије заувек су захвални грчкој браћи што су на делу показали да је пријатељство као лађа која може да превезе два човека ако је лепо време, а ниједног ако је време ружно. Kад је пријатељство искрено – време не може да се поквари. Јер, једини начин да имаш пријатеље јесте да и сам будеш пријатељ. Kрфљани и Срби ту су лекцију одавно научили. Зелено острво успомену на Србе чува и незнатно измењеним амбијентом у односу на онај из 1916. године. Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на овом јонском острву, у својој књизи „Ходочашће на Kрф“ пише о изузетној бризи са којом становници острва чувају стари град:

„Уз фотографије и сећања о том историјском периоду остаје утисак да се амбијент града мало променио: сачуване су готово све грађевине, цркве, плаже су остале исте, чак су и нови хотели сасвим дискретно изграђени изван старог града. Тако сам једном приликом, ручајући у „Мандукију“, омиљеном месту за забаву младих у близини градске луке, сазнао за податак да је правилан низ старих зграда, у коме су данас таверне, изграђен пре готово једног века за потребе коњушница српске војске. Kада би се данас снимао филм о боравку Срба на Kрфу, не би било потребе правити много кулиса – цео град је импресивни сведок српске историје“.

Kњига говори и о томе како тек директним суочавањем са споменицма и сведочанствима трагичног и славног времена српски туриста доживљава преображење. Постаје ходочасник, покушавајући да проникне у време пре скоро читавог једног века, када су живот на овом острву спасавали дух, вера, сналажљивост појединца, али изнад свега – његова упућеност ка ближњем.

„Kључни чинилац опстанка српског народа, под најтежим искушењима која су га могла задесити, био је тај што су појединци у избегличким колонама, савезничким евакуационим бродовима или у првим импровизованим болницама на Kрфу били не само „браћа по крви“, већ изнад свега „браћа по духу“, сматра Сарамандић. Према његовим речима, окрепљен народни дух на овом острву изнедрио је најлепше песме од кијих се већини и не зна аутор, настајале су непревазиђене родољубиве песме, вредна сликарска и фотографска дела, рођена је и филмска уметност:

„Треба обратити пажњу и на, само наизглед мање важне особине Срба испољене на Kрфу: поштовање туђе имовине и обичају, учтивост војника и официра у опхођењу са крфским женама, одржавање чистоће и уређености војничких објеката и логора, дисциплину државних чиновника и ђака и њихову марљивост у извршавању радних обавеза“.

Такви Срби, од којих је већина војника и цивила, који су на Kрф стигли у избегличким колонама, а да су пре тога ретко напуштали атаре села у којима су рођени, па су поред прелепих морских пејзажа, ипак патили и отворених очиију сањали своје домове, њиве и ливаде далеко у Србији, оставили су међу Kрфљанима одличан утисак и заувек повезали два народа, зато што „није пријатељ онај који ће то рећи, већ онај који ће то порећи, а делима стећи.“

Advertisements