Председник владе Албаније Еди Рама је у новогодишњој поруци обећао Албанцима да ће, после Косова, границе са Црном Гором, Македонијом и Грчком такође бити укинуте. Он је то назвао „модификовањем”, што значи да се укидају граничне контроле са тим земљама. Рама није објаснио како се то може извести, јер за такве мере су потребне најмање две стране, али је још једном потврдио да су Албанци, охрабрени наизглед бескрајном подршком Запада, уверени да могу да раде шта год желе. То уверење може, међутим, да има озбиљне последице за цели Балкан.

Своје граничне илузије Рама објашњава праксом Европске уније (ЕУ) и шенгенским принципом. И укидање граничних контрола такође види као део пута у ЕУ. Тако европски пут постаје изговор за деструкцију, а ЕУ као инструмент те деструкције. Мало је вероватно да је Рама те идеје изнео у договору са званичним Бриселом, али је готово сигурно да га је неко из бриселске бирократије и Вашингтона мало охрабрио. Али да ли је Рамино укидање граница уопште могуће?

ПРИВИД ВАЖНОСТИ
Са Косовом је тај процес започео, али то је потпуно другачији случај, јер те границе практично већ дуго и нема. Са другим албанским комшијама, које су ипак какве-такве државе, ствари стоје другачије. Чињеница је да границе скоро да нема ни са Македонијом, али Црна Гора и Грчка су другачији проблеми. Грчка је притом и чланица ЕУ. Основа Рамине идеје није изненадно пријатељство са комшијама него чињеница да уз границу Албаније у тим суседним земљама живи углавном албанско етничко становништво. То, међутим, ипак није довољно да би се укинуле границе. Другим речима, то су заиста Рамине илузије које – као и свака илузија – нису реалне.

Па зашто је Рама охрабрен, макар и незванично, да изнесе те предлоге? Наравно, он пре свега има унутрашње политичке разлоге, јер његов статус у самој Албанији је све несигурнији, па настоји да искористи национализам као инструмент политичког опстанка. Али много је важније осврнути се на охрабрење које му је дато. Суштина је у старој политичкој технологији изазивања криза и одржавања напетости. Јер без напетости и криза нема места ни за западно уплитање, нема простора за одржавање привида важности.

РАЈ ЗА КРИМИНАЛЦЕ
Одржавање напетости је не само у функцији подршке онима који је изазивају, него и згодна уцена према оним другима. Без тога једноставно нема посла за западну бирократију. А у свакој земљи увек се нађе неко ко ће за одређен интерес, махом финансијски, да следи инструкције и изазове проблем. На жељени ефекат указују и реакције у региону које се своде на позиве ЕУ да реагује и чуђење зашто Брисел ћути. Управо то се жели – давање важности ЕУ као одлучујућој сили од које зависе такозвани мир и стабилност у региону. А у амбицији да одржи тај привид, ЕУ се, у ствари, показује као главни носилац деструкције. У многим реакцијама се истицало да су Рамине илузије пре свега део пројекта “Велике Албаније” који већ деценијама подржава и финансира влада у Тирани.

Ако би се којим случајем и оствариле Рамине идеје о укидању граничне контроле, онда би једину корист од тога имали криминалци. Може се само замислити какав би то рај био за криминалце ,а криминални капацитет је изузетно велики и у Албанији и у суседним земљама. Стиче се утисак да је премијер Рама на неки начин гласноговорник криминалних организација, а није искључено да неке од њих имају и своје заштитнике у Бриселу и Вашингтону. Живимо у времену када ништа не би требало искључити.

Поред криминала, на тај начин би и државе које се граниче са Албанијом, као и сама Албанија, остале без доброг дела прихода од царина и такси. Тако осиромашене биле би пронуђене да узимају кредите и као дужнички робови постану  инструмент даље деструкције.  Уз све то ствара се подложно тло за тероризам и нека врста слободне зоне за терористе.

ЗЕМЉА БЕЗ ЉУДИ
Време ће показати да је све то ипак замајавање и куповина политичких поена. Албанци једноставно немају капацитет да искораче у поузданог политичког играча и њихова ,,историјска” улога је, на њихову жалост, да буду инструмент других, да у име туђих интереса жртвују своју судбину.

Албанија, иако чланица НАТО пакта, постаје све више земља без људи. Према подацима Уједињених нација ту земљу је до сада напустило 38 одсто становништва. То значи да у Албанији живи мање од два милиона људи. Слично је и на Косову које Албанци масовно напуштају. По неким проценама, на Косову сада живи мање од 800 хиљада људи. Такозвана “Велика Албанија” је замајавање и блефирајућа претња.

Нема, наравно, дилеме да о њој сања већина Албанаца, али Албанци немају капацитет за такав историјски пројекат. То је показала цела новија историја. Једино ако би то неко други одлучио и учинио уместо Албанаца. Као на Косову. Али и то је мало вероватно јер једноставно не постоје историјске околности. А историју стварају околности.

БИТИ НА ОПРЕЗУ
То су чињенице и на тај део не би требало губити време. Али све земље тог дела Балкана би требало да помно прате спремност Албанаца да играју улогу деструктивног фактора и да на време припреме одговоре на сваки нови деструктивни потез. Истовремено, треба да знају ко Албанцима даје идеје и чију заштиту уживају. Треба њиховим заштитнцима јасно ставити до знања да није могуће бити идеолог албанске деструкције и пријатељ онима који су жртве тог силеџијства. Јер одржавање макар и привида пријатељства охрабрује албанске заштитнике у њиховим деструктивним плановима.

То је неопходно утолико пре што је јасно да ће Албанци још дуго бити деструктивна снага Балкана, све док њихови заштитници не осете да морају да мењају своју политику. А за то ће бити потребно време.

Синиша Љепојевић

Advertisements