Богати Јанис Газис дао је руку све три своје ћерке Србима који су освојили њихова срца на Крфу, где су се обрели пошто су пешке прешли Албанију 1916.

Фото: Приватна Архива
Фото: Приватна Архива

Ђована, Августа и Сафо, лепе ћерке богатог хотелијера Јаниса Газиса, вероватно нису могле ни да замисле да ће им изнемогли, исцепани и вашљиви Срби који су се почетком 1916. искрцали на Крф бити судбина.

А тек Милан Стојадиновић, Миливоје Чолак Антић и Владимир Влајко Казимировић, прогнаници који су пешке прешли Албанију, људи без земље, сигурно нису ни слутили да ће усред безнађа Првог светског рата, у туђини, пронаши животне сапутнице. Нашли и оставити их да их чекају док они не ослободе Србију.

Судбина је хтела да баш хотел „Бела Венеција“, где су се сместили регент Александар Карађорђевић и српска влада, буде поприште важних државничких одлука, али и фаталних љубави.

– Све три Јанисове ћерке свирале су клавир и очигледно је да је у хотелу њиховог оца било и славља, на којима су упознале своје будуће мужеве. Ујак Милан је свирао виолину и волео да пева, па га је и то приближило Августи – каже за Курир Љиљана Пекић, удовица славног Борислава Пекића, чији је ујак био Милан Стојадиновић, те 1916. чиновник у српском Министарству финансија, а потоњи председник владе Краљевине Југославије (1935-1939), за чијег мандата је и решено да се на Виду коначно изгради маузолеј херојима Албанске голготе.

Стојадиновић се оженио најмлађом мезимицом Јаниса Газиса и његове супруге Аустријанке.

– Живот пре рата био је као сан. Ујна Августа била је веома лепа, интелигентна, лепо се облачила. То је био живот какав само можемо да сањамо – прича госпођа Пекић.

Миљана и Иванка (ђерке Милана и Августе Стојадиновић) са Љиљаном Пекић и братом Омиљем 1940. године и Љиљана Пекић данас
Миљана и Иванка (ђерке Милана и Августе Стојадиновић) са Љиљаном Пекић и братом Омиљем 1940. године и Љиљана Пекић данас

А онда је дошла 1941. Стојадиновић је протеран, и с њим никад више није остварила контакт, а његова жена и две ћерке остале су у Београду до 1944.

– Код ујне сам највише била током рата, једном недељно ишла сам на чај. И мимо свега, нама деци је лети било дивно јер је код ујне био базен у башти – сећа се Љиљана Пекић, коју је те 1944, са само 12 година, задесила трагедија – убијен јој је отац, инжењер Душан Глишић.

Она свесрдно подржава нашу акцију „Израдимо статуе херојима Албанске голготе на Виду“ јер, како каже, морамо да чувамо своју историју.

– Бежанија преко Албаније била је страшна и успомене потресне, тако да сам увек само слушала како је то било језиво, нико није желео да говори о детаљима. Отац је прешао Албанију с браћом, чак је преживео и трбушни тифус. И мама је такође, као ђак, прешла Албанију. Било је то време кад су људи више волели да умру него да доживе окупацију – нагласила је Пекићева.

Коњички пуковник Миливоје Чолак Антић преживео је тифус прелазећи преко Албаније, а преживео је и рат, после чега се вратио на Крф, за руку најстарије Газисове ћерке – Ђоване. Маја Чолак Антић недавно је преминула, али остало је забележено њено приповедање о родитељима за РТС-ов „Трезор“ 2014.

Иако је Чолак Антић био полиглота, ни реч није хтео да проговори са својом супругом на немачком. Очигледно да је рат оставио дубоке ожиљке на души овог српског војника.- Кад бисмо ручали, тата је с мамом разговарао на француском, а брат и ја с њим на српском. Иако није хтео да говори немачки, дозвољавао је да мама са мном и братом прича на немачком, јер је сматрао да је важно да знамо тај језик. Грчки му уопште није био битан – испричала је Маја Чолак Антић.

Владимир Влајко Казимировић
Владимир Влајко Казимировић

Сафо Газис после рата постала је госпођа Казимировић, пошто је изабрала живот с резервним коњичким мајором Владимиром Влајком.

– Влајко и Сафо живели су складно, у браку без деце. Најпре су у Кладову држали кафану „Србија“, а потом су се преселили у Београд, где су живели до краја живота – испричала је за Курир Ана М. Зечевић, праунука Радована Казимировића, Влајковог брата.

Љиљана Пекић као дете на Крфу 1939
Љиљана Пекић као дете на Крфу 1939

„Бела Венеција“ срушена је током немачког бомбардовања у Другом светском рату, а на Крфу данас су од породице Јаниса Газиса остале само гробнице.

Сећања на хотел „Бела Венеција“

Љиљана Пекић имала је седам година 1939, кад је с мамом провела неколико месеци у хотелу „Бела Венеција“ због обољења на плућима.

– То је био рај на земљи, у башти су биле посебне биљке, све је било божанствено уређено. Јанис Газис био је врло отмен господин, посебно је волео лепо да се обуче, а његова супруга је била једна врло љубазна и срдачна особа – сећа се Љиљана Пекић.


Јелена С. Спасић

Advertisements