Младић који је две године за редом пливао за часни крст открива шта га је мотивисало да уради тако нешто. Преносимо исповест овог младића у целости.

„Пливање за часни крст је обичај у коме се одаје почаст догађају када је Исус Христ након што је напунио тридесет година отишао до реке Јордан да би га Св. Јован крстио. И други православни народи, поготово словенски народи, имају своје обичаје када је у питању обележавање Богојављања. мада се чини да је пливање у залеђеној реци на овај дан обичај који се усталио у српској традицији.

Фото: Танјуг/Раде Прелић
Фото: Танјуг/Раде Прелић

Овај догађај се увек организује од стране Српске православне цркве, а помоћ у реализацији пружају општине где се манифестације одржава, као и друге институције и истакнути појединци.

За кст се пливало и пре Другог светског рата, те би било погрешно рећи да је празновање овог обичаја ствар помодарства као што ће неки рећи, мада је тачно да је ова традиција била прекинута након окончања Другог светског рата и да се прослава овог дана на овај начин обнавља у задњих петнаестак година.  У Београду се доста дуго времена пливало на 4 локације: на Ади, у Земуну,  Обреновцу и на Дорћолу код Куле Небојша. Недавно та традиција се обновила и на другим местима, као што је случај у Гроцкој, или ситуација где се на Дорћолу плива и за Зимски Крстовдан који је дан пре у односу на Богојављање – када се плива на Дорћолу као и на другим местима. Плива се и у свим крајевима Србије: пливачи су запливали за крст часни широм Србије од Зрењанина и Новог Сада до језера Газиводе на северу Косова и Метохије. Обичај се на овај начин обележава и ван граница Србије, у Црној Гори, Републици Српској, па и у Аустрији, дакле где год има превославних Срба.

Фото: srbijadanas.com/Саша Џамбић
Фото: srbijadanas.com/Саша Џамбић

Ја сам учествовао у овом верском догађају у два наврата. Први пут сам запливао пре пар година на Зимски Крстовдан испод Небојшине Куле. Други пут сам пливао прошле године у Земуну, где се већ дуже време традиционално одржава централна манифестација и коју је својим присуством увеличао патријарх српски Иринеј.

Фото: Танјуг/Раде Прелић
Фото: Танјуг/Раде Прелић

Одговорићу на пар универалних питања која су ми била радознало упућивана од стране пријатеља и познаника. С обзиром да се често плива „у дебелом минусу“ људи се питају како се нисам прехладио након ове „авантуре“. Истина, нисам се ни једном прехладио након пливања за часни крст, нити знам да су се моји познаниниц који су пливали разболели. Одговор лежи у томе што се плива не из забаве и разоноде, већ иза овог чина стоји (за вернике) много виши мотив.

Са ове дистанце није било ништа тешко, али је „најзахтевнији“ моменат уласка у воду. Ниска температура, јак ветар и осећај неизвесности пред сам скок. А онда, знак и скок. Тек што сам изронио из воде након скока, искуснији пливачи су већ били на пола пута. Можда парадоксално, са скоком сам осетио велико олакшање, јер је осећај неизвесности нестао, осећај хладноће и мисао о све јачим налетима ветра су били замењени снажним набојем адреналина.

Фото: Танјуг/Раде Прелић
Фото: Танјуг/Раде Прелић

Пливање за крст часни је за мене представљало јединствено верско искуство, окружен људима са истим циљем, и са мишљу да ћемо се заједно са другим верницима који се налазе широм Србије (а и шире) запливати зарад једног истог мотива, чинило нас све испуњене осећајем повезаности и јединства.  Скакако да бих ово искуство препоручио свима који су у могућности: осећај након пливања за крст часни ме је држао испуњеним дуго времена.“

Advertisements