Место на коме се данас налази Цетиње ступа на историјску позорницу оног тренутка када је господар српске средњовековне државе Зете Иван Црнојевић (1465-1490) преселио седиште Зетске митрополије из Скадарске Крајине у новоосновани Цетињски манастир посвећен рождеству Пресвете Богородице на Цетињском пољу. Знамо и да је по доласку на Цетиње, господар Иван Црнојевић 1482. у Цетињском пољу подигао свој дворац, па се зато 1482. година и узима као година оснивања Цетиња. Тај дворац је уништен, међутим, када и како је то учињено данас није познато. Једини документ о његовом изгледу је једна изузетна гравира у Цетињском Октоиху петогласнику из 1494. године.
Пре доласка Црнојевића читав тај предео се називао Подловћенски долац. Цетињско поље и Цетиње, као некадашњи духовни и административни административни центар српске државе Црне Горе, добило је име по реци „Цетињи“ или „Цетини“ која је све негде до 15. века протицала средином Цетињског поља, а променила је ток и поринула као последица неког од већих земљотреса у то доба.
Међутим, први помен Цетиња бележи се пре доласка Црнојевића. Наиме у једном млетачком запису из 1440. године који се чува Историјском архиву Котора стоји: „Године 1440. индикције треће, првога септембра: Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Zetine), у име своје и својих насљедника и потомака изјављује….Сачињено у Котору, у општинској канцеларији, у присуству господина Михаила Пелегрина, суца и господина Драгона де Лука, аудитора“.
О том најстаријем Цетињу, насталом пре Црнојевића знамо из сведочанстава фамилија које су се ту прве населиле, а један од потомака најстаријих становника Цетиња и ктитора најстаријег цетињског храма Рођења Пресвете Богородице (која је у народу позната као „Влашка црква“) је био Јован-Јошо Иванишевић, секретар знаменитог српског правника и црногорског министра правде др Валтазара Богишића (1834-1908). Јован Иванишевић објављује текст „Подловћенско Цетиње“ и штампа га у часопису „Јавор“ 1892. године. Тај текст садржи најпотпуније податке о насељавању Подловћевског долца (из кога је настало Цетиње) из времена пре доласка Ивана Црнојевића.
„Предање каже, да није био настањен Подловћевски долац у почетку XV-ог вијека, но тек при крају прве половине ХV-ог вијека досели се на њ војвода Иван Боројев из Старог Влаха (Златибор). Војвода Иван живљаше с фамељом у Нишу у вријеме турског насиља, па се атака у једном боју с Турцима, те му погине најстарији син Драгољуб, — он препрати фамељу у Рачу (крагујевачку), а с четом прибјеже планини Старог Влаха, у своје родно мјесто, задржавши код себе два старија сина, Бороја и Владислава. Пошто је препратио фамељу у Гучу, Иван је живио двије године у планинама Старог Влаха, борећи се с Турцима, а у томе ране му оба сина, те буде принуђен водити рањене синове код фамеље, а и с друге стране био је принуђен оставити друштво, будући војвода, арамбаша чети…
Пошто му пребољеше синови, намисли поново тражити склоништа, па крене с фамељом из Раче (крагујевачке) и на сами Мали Госпођин-дан дође на Подловловћевски долац и почине под данашње село Иванишевиће, у Гомиле, ђе су до скора биле развалине кућишта, која је Иван градио са синовима.
Иван се доселио на долац около 30—40 год. прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Ријечица Цетиња као да је била прије тога оставила ток цетињским пољем — те је било мало воде, као обична поточина.
Више је пута Иван савјeтовао синове, да што прије подигну—ђе виде да је најзгодније мјесто—малену црквицу и да је посвете рођењу Св. Богородице, пошто тога дана дођоше на подловћенски долац. Још их је савјетовао, да њега и жену му Јелицу укопају онђе, гђе узмисле цркву градити—ако би умрли прије подигнућа цркве; да пазе долац и да га добро раде; да им је најљепше мјесто кућама испод присоја сјевернијем крајем доца ; да се љубе, слушају и сложно живе; да лијепо примају гоњену БРАЋУ СРБЕ и да им дају мјеста код себе, а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својијех светиња, браниоца слободе, браниоци вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима.
Будете ли извршили моје аманете, бићете достојни зват се синовима војводе Ивана, имаћете приступа и мјесто код људи и имаћете ово првијенство, које од старине има наша кућа! — Иван је био у дубокој старости и поживио је у новој постојбини пет-шест година, па умре, а наскоро по његовој смрти умре и жена му Јелица. Синови их укопају на Вељу Гомилу, ђе одреде градити цркву, а на гробове навале два велика камена, који се и данас могу виђети пред Влашком црквом. Иванови синови поитају што прије извршити очев аманет и око тридесет година прије доласка Иван-бегова на Цетиње на Вељу Гомилу, које је мјесто — ђе је данас Влашка црква — очито сваком куту цетињског поља, оплету од прућа, а покрију сламом црквицу и посвете је рођењу Св. Богородице, а у исто вријеме одреде: ко-год би се населио на Подловћенски долац мора славити или прислуживат Малу Госпођу, па је и ови узму за прислугу. Тај њихов договор, та њихова одредба и збиља извршавата је код свијех становника Цетиња, што је јаки непобитни свједок, да су Цетињани били први насељеници Подловћенског доца. Становници из окола назваше ову црквицу Влашка црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда“.
Јован-Јошо Иванишевић даље пише да су од четворице синова златиборског војводе Ивана Боројева и његове жене Јелице (која је била родом из Раче код Крагујевца) настали потомци са презименима: Иванишевићи, Ивановићи, Вушуровићи, Драгославићи, Дапчевићи, Бошковићи и Мариновићи. Боројевића, од којих потиче војвода Иван Боројев има и данас на Златибору и ужичком крају. Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан а преслава Рождество Пресвете Богородице, баш онако како су се завјетовали њихови преци.
Знаменити српски етнограф др Јован Ердељановић после вишегодишњих научних истраживања, у својој студији „Стара Црна Гора“ (Београд, 1926, стр. 126), само потврђује оно што је Јован-Јошо Иванишевић написао 1892. године, и закључује: „Предање о досељењу Ивана Боројева из Старог Влаха и о томе, да су његови синови подигли послије названу Влашку Цркву, врло поуздано, јер је засвједочено са разних страна.“
Како пише Јован-Јошо Иванишевић, Влашка црква је неколико пута преправљана, док најзад, средином 19. вијека, није добила данашњи изглед. У прилог томе говори и натпис уклесан изнад улазних врата:
„Храм ови Рождества Пресвете Богородице саградише доњокрајци први пут 1450. године – посље преправљањега три пута посљедни пут подигошега овако 1864. године“.

На слици: свадбена поворка испред цетињске Влашке цркве Рождества Пресвете Богородине негде на прелази између 19. у 20. век.

Advertisements