Иако ће многи тумачити ове редове као последњу одбрану суштински неодбрањивог, они то заправо нису, али се бојим да јесте један од потоњих посвећених случају Јутка и самом челнику општине Брус. И то је штета, јер су многе ствари остале нерасветљене, или још горе, намерно замагљене, у холивудској продукцији у покушају са опозиционим потписом. Нити је Јутка серијски силоватељ и манијак из трилер филмова Б продукције, нити је чедна Мара све са сузама права жртва, нити се у овој прљавој кампањи гађа први човек Бруса, па чак не ни први човек државе, већ сама држава. И ту долазимо до кључног проблема: Kолико год се Вучић одлично држао на међународном плану, где уме да избалансира присност са Путином и разлике са Пенсом, понизи Тачија и сачува достојанство, толико је пута поклекао на унутрашњем. Сетимо се, на крају крајева, драматичног уласка помахниталог Бошкића у Скупштину Скотовим гласом, вишемесечних протеста без пријаве, путање, организатора и других законских предуслова (и без полиције),смене министра због шале или отказа Миши Вацићу упркос добрим резултатима у Kанцеларији. Шут карта Јутки коју је морао сам потписати и оверити, није последњи такав случај, већ је бојим се, последњи за сада – другим речима, када год је власт требала да их, народски речено, “усере”, она се усрала, или потцењујући свој капацитет, или прецењујући њихов, или најчешће – обоје! Не само да обрачун са страном агентуром и дубоком државом не иде добро, него ми се чини да није ни почео: сигуран сам да постоји и способности и народне воље, па и жеље за крај, али очигледно из неког разлога нема храбрости за старт. А, да има, поставила би се нека питања у специфичној афери “Јутка”, која би дала много битније одговоре и дефинисале неке далеко значајније одлуке него хоће ли овај симпатични шериф остати без значке или не.

Kад се у Скопљу мисли о Брусу

Да поједноставимо, како је ођедном и напрасно чедна Макица, која је “злостављање” трпела годину дана, муж је на то наговарао, а истог се сетила после две и то уз деколтиране и изазовне фотке, постала ођедном битна Ђиласу и другој дружини што крваве кутњаке извирује испод Скотовог шињела? Очигледно је да је опозиција дужна да на искап, без одлагања, ексира сваку пошиљку “скопског” (ко разуме, схватиће), а уз ову туру стигла је и директива: нађите оно на шта је народ осетљив – жену, мајку, пријатне спољашности, слободнијих схватања и моралних начела и тенденције да пушта сузе као глумци у турским сапуницама и брендирајте је као жртву. Поента приче и то провидна, јасно, јесте да се створи атмосфера како Макица није добила пар неумесних коментара (што не оправдавамо), већ да је серијски силована и од то Вучића, па свих напредњака заједно и да је то слика власти у Србији: а, сада, што Марија није баш невина, па шта, није била ни она друга, па је нашла место у светом спису? Све се то, дабоме, у јеку “медијског мрака”, “диктатуре” и “репресије над слободом говора”, дешава у ударном термину, на националној фреквенцији и то на телевизији коју је, како кажу “слободни грађани”, купио Вучић преко Kоперникуса, да би забранио критику. Да ствар буде још горе, у име морала и борбе за “другачији систем”, као ударно лице истурена је једна друга жена која је својевремено питала ћерку да ли је доживела оргазам док је напаствовао отац и то на ружичастој телевизији које се толико гади. Kад већ споменусмо неке вредности, морамо се, имајући ово у виду, држати оне отрцане: што се тиче морала, обе су морале, а морала је и опозиција – само страни фактор није морао, он је хтео, знајући да се не мора увек кладити на погрешног коња, некад може и на погрешну кобилу. Да закључимо, Вучићева непотребна капитулација сама по себи не би била страшна: један живописан лик мање. Да се прича ту завршава, али прича ту почиње. Kада звер намирише крв, не стаје, када осети рану, продире дубље, до крајње егзекуције. Шта је, у том случају, чинити? Поставити ствари онаквим какви јесу: две трећине грађана Србије подржава актуелну власт. Две трећине грађана Србије капира да се на улици не руши власт, него држава и да на протестима не говоре главе, него пипци великог центра. Готово трећину, традиционално апатичну, то готово и не занима – на Вучићу је да одлучи, хоће ли Србија бити талац 2-5 процената плаћеника, екстрема, аутошовиниста и опортуниста, што смо у пракси видели како изгледа читавих 12 година, или ће већ једном по заслузи, дубока држава доживети и дубоку пентрацију оне нормалне? За то постоји и подршка и могућност, а ако неће, бојим се да ће смер пенетрације бити и обрнут и болан. Дани пред нама ће показати.

Томо Ловрековић

Advertisements